Preševo, Bujanovac i Medveđa su opštine u Srbiji u kojima živi značajan broj pripadnika albanske nacionalne zajednice. Opšti popis sproveden 1991. godine bojkotovali su Albanci na Kosovu i u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Procene o broju albanske populacije izvedene su na osnovu popisa iz 1981. godine. Prema ovim procenama, u opštini Bujanovac bilo je 49.238 stanovnika, od toga oko 30% Srba (14.660), 60% Albanaca (29.588) i nešto ispod devet posto Roma (4.408). Procenjeno je da je u opštini Preševo živelo 38.943 stanovnika, od kojih su oko 90% bili Albanci (34.992), 8% Srbi (3.206) i 1,29% Romi (505). Savezni zavod za statistiku nije objavio procene za opštinu Medveđa, već samo rezultate popisa po kojima je u ovoj opštini bilo 13.368 stanovnika od kojih su 9.205 Srbi i Crnogorci, a 3.832 Albanci.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 9:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 2:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote] koji je pratio kršenja ljudskih prava u ove tri opštine, osnovna ljudska i manjinska prava Albanaca bila su konstantno kršena tokom 1980-ih, kao i za vreme režima Slobodana Miloševića. Diskriminacija u obrazovanju, zapošljavanju, informisanju i drugim oblastima pojačana je krajem ’80-tih godina. Usvajanje Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, a potom i serije zakona usmerenih ka jačanju centralne vlasti, prvenstveno su pogodili lokalnu samoupravu u ove tri opštine. U opštini Preševo, na primer, albanske partije su od 1990. godine nadalje uvek osvajale lokalnu vlast, ali nisu imale mogućnost da utiču na unapređenje kolektivnih prava albanske zajednice. Na nezvaničnom referendumu koji su lideri albanskih političkih partija organizovali 1992. godine, velika većina etničkih Albanaca iz ove tri opštine izrazila je želju da se teritorije ovih opština pripoje Kosovu.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 3:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Do intervencije Severnoatlantskog pakta (NATO) 1999. godine, pored sistemske diskriminacije, vlasti su primenjivale i druge vrste pritisaka (otpuštanja s posla, politička suđenja, zabrane časopisa). Za vreme i posle sukoba na Kosovu (1998-1999), snage državne bezbednosti (DB) i policija Srbije (MUP) maltretirali su lokalno stanovništvo serijom incidenata i nasilja koji su ostali nekažnjeni. Istorija državnog terora nad albanskom zajednicom – usled intervencije NATO-a i odlaska snaga Vojske Jugoslavije i policije sa teritorije Kosova, početak unutrašnjeg oružanog sukoba u Makedoniji, dali su povoda mnogim Albancima da podrži male grupe boraca koji su se počeli organizovati pod zastavom Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM) početkom 2000, uz podršku delova Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na Kosovu da bi napali policijske i vojne jedinice.[footnote]International Crisis Group, Serbia- Maintaining Peace in Presevo Valley", Europe Report N°186 – 16
October 2007: https://www.files.ethz.ch/isn/43985/186_serbia_presevo_valley.pdf;[/footnote]

U  toku 2000. godine i prve polovine 2001. godine područje tri navedene opštine bilo je poprište oružanih sukoba policije Srbije i Vojske Jugoslavije s jedne strane i Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) sa druge strane. Ovi sukovi se često nazivaju “pobunom na jugu Srbije” ili “kriza na jugu Srbije”.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 4:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

U toku NATO intervencije došlo je do teških povreda ljudskih prava i otvorene represije od strane vojske Jugoslavije, policije Srbije i paravojnih formacija nad albanskim stanovništvom Kosova, kao i Preševske doline. Samo na teritoriji opštine Preševo je, za vreme trajanja ratnog stanja 1999. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima ubijeno 11 Albanaca. Slučajevi teških kršenja ljudskih prava (ubistva, zlostavljanja i pljačke) u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa bili su slični onima koji su se u isto vreme dešavali na Kosovu. Postupanje vojnih i policijskih organa za vreme trajanja ratnog stanja 1999. godine u ovim opštinama ogledao se u maltretiranju stanovništva, a ilustrativan primer maltretiranja je pretresanje kuća meštana sela Veliki Trnovac 31. marta 1999. godine. Tada su policija Srbije i VJ od meštana ovog sela tražili da u roku od dva sata predaju „NATO komandose, teroriste OVK-a i drogu”. Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova od 9. juna 1999. godine, koji je bio osnov za dolazak međunarodnih trupa na Kosovo, uspostavljena je i Kopnena zona bezbednosti (dalje u tekstu KZB) u širini od 5 km duž administrativne linije sa Kosovom. Gotovo polovina ove zone prostirala se na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Medveđa. Po sporazumu, ovoj zoni imali su pristup samo pripadnici policije (MUP-a Srbije) sa lakim naoružanjem, dok je Vojska Jugoslavije (VJ) morala da se povuče izvan ove zone. Većina slučajeva nikada nije rasvetljena, a nova politička vlast od 2000. godine nije pokazala spremnost da se sa njima suoči.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 4:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

OVPBM je zvanično nastala tokom 1999. godine u selu Dobrosin, opština Bujanovac, gde se u kući Ajdari Vehbija okupilo 35 građana albanske nacionalnosti koji su krenuli u organizovanu borbu protiv jedinica VJ i MUP-a Srbije.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 39:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote] Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, pripadnici OVPBM prvi put su se pojavili u javnosti krajem januara 2000. godine, takođe u selu Dobrosin (opština Bujanovac), na sahrani ubijene braće Šaćipi. Braća Šaip i Isa Šaćipi ubijeni su 26. januara 2000. godine od strane pripadnika policije Srbije, o čemu je posvedočio njihov otac Šaćip Šaćipi istraživačima FHP.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 23:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Oružani sukobi i incidenti posebno su intenzivirani posle povlačenja policije sa kontrolnih punktova u albanskim selima u opštini Bujanovac 27. novembra 2000. godine. Povlačenje je usledilo posle napada OVPMB na policijsku patrolu, kada su tri policajca poginula, a pet policajaca je ranjeno. U toku narednih šest meseci u sukobu dve strane je ubijeno, povređeno ili oteto više od 100 ljudi, kako Albanaca, tako i Srba, kao i pripadnika vojske i policije.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 4:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Prema podacima FHP-a, u periodu od 01.01.1999. do 31.05.2001. godine, na području Preševa, Medveđe i Bujanovca stradalo je najmanje 40 državljana Srbije i Crne Gore. U vreme trajanja unutrašnjeg oružanog sukoba između snaga VJ/MUP Republike Srbije i OVPMB u periodu od 26.01.2000. do 31.05.2001. godine nestalo je dvoje civila srpske nacionalnosti na teritoriji Bujanovca, čija sudbina još uvek nije rasvetljena, i dvoje civila srpske nacionalnosti iz opštine Bujanovac na teritoriji opštine Gnjilane (Kosovo), čija su tela nađena u Donjoj Breznici, opština Bujanovac. U istom periodu ubijeno je najmanje sedam civila albanske nacionalnosti i komandant OVPMB.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 4:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Prema zvaničnim podacima MUP-a Srbije, od 10. juna 1999. godine do 31. avgusta 2001. godine, samo na području Kopnene zone bezbednosti (KZB) prema Kosovu, ubijeno je 10 civila. Od tog broja, petoro su bili Srbi, četvoro Albanci, a jedna osoba pripadnik „ostalih nacionalnosti“. U istom periodu je povređeno 25 civila (petnaestoro Srba, osmoro Albanaca i dva pripadnika Misije UN). Nestalo je 43 građana (40 Srba i tri Albanca). MUP takođe navodi da je od otetih građana dvoje ubijeno, jedan je uspeo da pobegne, 36 je pušteno na slobodu, dok se sudbina njih četvoro ne zna. MUP je izjavio da su ubijena 24 pripadnika MUP-a i VJ (15 pripadnika MUP-a, 9 pripadnika VJ), da ih je 78 povređeno i da su dvojica oteta.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 21:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Tokom oružanog sukoba 2000/2001. godine, kao i pre i nakon sukoba na meti pripadnika MUP-a Srbije, Vojske Jugoslavije i paravojnih jedinica bili pripadnici albanske zajednice. Osim podataka o ubistvima, FHP raspolaže podacima o brojnim maltretiranjima albanskih seljaka od strane pripadnika VJ, posebno od strane pripadnika VII bataljona VJ, i MUP-a Srbije, kao i o zlostavljanju kidnapovanih pripadnika VII bataljona i srpskih civila u logoru u Donjoj Breznici, opština Bujanovac od strane OVPBM. Ovde izdavajmo 15 incidenata pored ostalih koje je FHP uspeo da dokumentuje kao teška kršenja ljudskih prava u periodu od 1999-2001. godine:[footnote]Fond za humanitarno pravo, Kršenje ljudskih prava u Preševu, Bujanovcu i Medveđi za vreme NATO
intervencije do proglašenja amnestije za bivše borce OVPBM, 7.5.2012: http://www.hlc-rdc.org/?p=19841[/footnote]

1. Driton Arifi iz sela Ranatovce, opština Preševo, preminuo je 4.04.1999. godine od povreda koje su mu vatrenim oružjem tog dana naneli pripadnici VJ/MUP. Obdukciju tela je izvršio patolog iz Vranja.
2. Ruždi Arifi iz sela Bihać ubijen je 18.04.1999. godine u svom selu, u vreme prisustva VJ. Porodica je njegove kosti i odeću našla u šumi. Na odeći je bilo rupa od metaka.
3. Rahima i njegovog sina Ibrahima Fejzuljija ubili su pripadnici VJ 19.05.1999. godine u selu Gospođince. Rahima su pred porodicom tukli do smrti. Ibrahima su vojnici odveli u pravcu potoka, odakle se potom čula pucnjava. Porodica je prijavila ubistva policiji u Preševu, ali policija nije izašla da izvrši uviđaj.
4. Fetah Fetahu, taksista iz Bujanovca, ubijen je 31.07.1999. godine na putu za Gnjilane. Policija je izvršila uviđaj.
5. Direktor Osnovne škole „Miđeni“ u Muhovcu, Ćemalj Mustafa, ubijen je 17.01.2000. godine na putu od sela Đorđevac prema Muhovcu. Bio je potpredsednik SPS u opštini Bujanovac.
6. Braća Šaip i Isa Šaćipi ubijeni su 25.01.2000. godine na izlazu iz sela Dobrašin (opština Bujanovac) prema selu Lučane. Otac Šaipa i Ise je čuo pucnjavu, a potom je susreo grupu policajaca koja je došla iz pravca u kojem su otišli njegovi sinovi po drva. Odmah je pozvao predsednika opštine Bujanovac, izražavajući strah da se nešto desilo njegovim sinovima. Sinove je našao s velikim brojem prostrelnih rana, na traktoru u šumi pored puta za Lučane.
7. Vlasnik benzinske pumpe u Preševu, Nebi Nuhiu, kidnapovan je 2.02.2000. godine. Tog dana, sa pumpe su ga odvela četiri mladića, koji su došli mercedesom i audijem. Rekli su Nebijevoj ćerci da ga vode u SUP Bujanovac, te da će ga brzo vratiti. Od tada mu se gubi svaki trag. U maju 2001. godine, SUP Vranje je uhapsio dvojicu policajaca zbog toga „što su porodicu Nuhiu doveli u zabludu, lažno obećavši da će otetog Nebija vratiti kući uz nadoknadu od 160.000 nemačkih maraka“. FHP ne raspolaže podacima da li su oni osuđeni. Za otmicu Nebija Nuhiua niko nije optužen. Njegovi posmrtni ostaci još uvek nisu nađeni.
8. Ejup Asani je ubijen 12.02.2000. godine u selu Letovica, opština Bujanovac. Maskirani napadači izveli su ga iz kuće i na 200 metara od kuće ubili ga vatrenim oružjem.
9. Bahri Musljiu iz sela Vraban pronađen je mrtav 13.03.2000. godine u blizini srpskog sela Levosoje (opština Bujanovac).
10. Destan Adilji iz Velikog Trnovca pronađen je mrtav 13.03.2000. godine na putu Veliki Trnovac- Breznice. Porodica je podnela prijavu Tužilaštvu u Vranju, koje je posle nekoliko meseci obavestilo porodicu da neće pokretati krivični postupak.
11. Vlada Miletić (1920) i njegova ćerka Persa nestali su 21.06.2000. godine. U njihovoj kući, u selu Mali Trnovac, pronađene su čaure i tragovi krvi. Oni su bili jedini Srbi u tom selu. Policija je bila privela desetak Albanaca, komšija Vlade i Perse Miletića, koji su pušteni nakon izjave jedne od Vladinih ćerki „da ne veruje da su njenog oca i sestru ubili Albanci iz sela, jer su im uvek pomagali“.
12. Zoran Tomić iz sela Lopardince, opština Bujanovac i njegov brat od ujaka, Goran Stanković iz sela Domorovce, opština Gnjilane, nestali su 12.08.2000. godine u selu Odanovce, opština Kamenica, Kosovo, gde su traktorom otišli da kupe benzin. Kosti Zorana Tomića našla je VJ u kamenolomu u selu Breznica, u decembru 2001. godine. Na istom mestu, u decembru 2004. godine, patolozi Republike Srbije našli su kosti Gorana Stankovića. DNK analizom je potvrđena identifikacija. Prema izjavi brata ubijenog Gorana, koju je dao FHP-u u oktobru 2005. godine, Okružni sud u Vranju je 15.01.2004. godine pokrenuo istragu protiv Šefćeta Musljiua i Ljirima Jakupija. FHP ne raspolaže podacima o sudbini predmeta, ali do danas niko nije optužen za ubistvo Zorana Tomića i Gorana Stankovića.
13. Ridvan Ćazimi ubijen je 24.05.2001. godine iznad sela Lučane, tri dana nakon proglašenja amnestije za pripadnike Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), snajperskim metkom, koji je došao iz pravca gde su se nalazile snage VJ/MUP.
14. Inspektora u Skupštini opštine Bujanovac, Januza Rašitija, pripadnici JSO batinali su 1.mart 2001. godine pred njegovom porodicom u selu Turije. Potom su ga odveli najpre u svoju bazu u selu Levosoje, a zatim u SUP Bujanovac. Pušten je nakon intervencije šefa Koordinacionog tela za Kosovo, Nebojše Čovića. Istog dana, pripadnici JSO su maltretirali još nekoliko Albanaca u selu Turije.
15. Arife Avdiu (1932) ostala je u selu Buštranje za vreme NATO bombardovanja dok je njena porodica izbegla u Makedoniju. Neutvrđenog dana u aprilu 1999. godine, u kuću je upala grupa pripadnika VJ koji su staricu maltretirali jer nije imala novac i zlato. Jedan vojnik ju je šutirao čizmom u glavu, a potom joj je nožem naneo nekoliko povreda po telu. Bacio ju je na pod, verujući da je mrtva. Spasao ju je komšija Srbin, pripadnik MUP-a, koji ju je našao i odveo u bolnicu u Bujanovac. Od zadobijenih povreda Arife je izgubila vid.
16. Suzanu, Stojanču i Nebojšu Petrović i Dragana Ilić iz sela Donje Žabsko, opština Vranje, zarobila je OVPMB 4.03.2001. godine u Velikom Trnovcu, a potom ih prebacila u ilegalni zatvor u Breznici. Držani su u tom, i drugim zatvorima, 41 dan, i za vreme zatočeništva batinani su da priznaju da su špijuni koje je vlast poslala da miniraju džamiju u Velikom Trnovcu. Oslobođeni su posredstvom KFOR-a.
17. Vojnike VII bataljona VJ, Miliju Bjelojicu i Sašu Bulatovića, zarobili su pripadnici OVPBM 21.03.2001. godine na putu od Bujanovca prema Velikom Trnovcu. Bili su zatočeni 30 dana u zatvoru OVPBM u Donjoj Breznici. Oslobođeni su posredstvom KFOR-a. Na njima su bili vidljivi tragovi batinanja.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Kršenje ljudskih prava u Preševu, Bujanovcu i Medveđi za vreme NATO intervencije do proglašenja amnestije za bivše borce OVPBM, 7.5.2012: http://www.hlc-rdc.org/?p=19841;[/footnote]

Prema podacima Odbora za ljudska prava u Bujanovcu, tokom 2000. godine u sukobima poginulo devet pripadnika OVPMB, da je ubijeno 11 Albanaca, a oteto petoro građana (dvoje Albanaca i troje Srba). Oko 150 Albanaca je ovom Odboru dalo svoje iskaze o zlostavljanju od strane policije Srbije i vojske Jugoslavije.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 20:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Pretresi, pretnje, provokacije od strane MUP Srbije i VJ: U selu Končulj 15. juna 2001. godine, prilikom prolaska nekoliko pripadnika specijalnih jedinica MUP-a Srbije kroz selo, jedan od njih je uperio puškomitraljez u meštane koji su stajali ispred prodavnice. Jedan od meštana svedoči: „Stajali smo ispred jedne prodavnice u selu, koja je skoro otvorena. Njenog vlasnika svi znamo kao gazda Ziju. Bilo nas je oko 15, uglavnom starijih ljudi. Pored nas je prošla grupa od nekoliko naoružanih specijalaca. Ne znam koliko ih je tačno bilo, ali sam po amblemu video da su specijalne jedinice. Jedan od njih koji su prolazili uperio je oružje prema nama i povikao: ’A šta ćete sada, sestru vam jebem!’ Svi smo ćutali, a on je prišao jednom od nas, Fatamu Osmaniju, koji ima samo 15 godina i pitao ga: ’Jesi li bio u UČK?’ S obzirom da on ne govori dobro srpski, on je ćutao, a specijalac ga je uhvatio za ruku i rekao: ’Čuješ li šta te pitam?’ Sve vreme je držao upereno oružje u dečaka. Posle nekoliko minuta, specijalci koji su bili sa njim pozvali su ga i on se udaljio.“[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 44:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Pozivanja Albanaca na informativne razgovore: Pozivanje ili privođenje na informativne razgovore od strane policije bez navođenja razloga i bez pismenog poziva nije bilo retko. Policija je najčešće tom prilikom tražila podatke o aktivnostima rasformirane OVPMB ili OVK. U nekoliko slučajeva tražene su informacije o isticanju albanskih zastava. Tako se Burim Hasani (1980) obratio 5. jula 2001. godine OUP-u Preševo sa zahtevom za izdavanje lične karte. Pripadnici policije su ga odveli na informativni razgovor koji je trajao 4 sata. „Kada sam predao zahtev za ličnu kartu, rekli su mi da dođem na sprat radi nekog razgovora. Ušao sam u jednu prostoriju u kojoj su bila trojica ljudi u civilu. Jedan od njih je bio prevodilac. S obzirom da od 1999. do 2001. nisam dolazio u Preševo, nikog od njih ne poznajem. Pitali su me gde sam boravio dok sam bio pripadnik OVPMB, koga sam sve ubio, koji su mi bili zadaci, ko mi je bio pretpostavljeni. Veliki deo pitanja odnosio se i na to šta je OVPMB nameravala u Oraovici. Načelnik OUP-a Preševo, koga se sećam od ranije, nije me ispitivao, ali je video da sam priveden i bio je prisutan jednom delu ispitivanja.“ Burim je zatim pušten, ali uz zahtev da narednog dana u 10 časova dođe sa mlađim bratom Naimom radi dodatnih razgovora. To je navedeno kao uslov za dobijanje lične karte. Na isti način policija je postupila i kada je tri nedelje pre toga njegov brat Naim podneo zahtev za izdavanje lične karte.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 49-
50: http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Vlada Republike Srbije i Savezna vlada Jugoslavije formirale su u decembru 2000. godine Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa na čije čelo je imenovan Nebojša Čović, jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS) i kasnije potpredsednik Vlade Srbije. 

Čović je 30. januara 2001. godine, na jednom javnom skupu koji je organizovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji izložio plan za rešenje krize na jugu Srbije, koji će biti poznat kao “Čovićev plan”. Ovaj dokument će 8. februara 2001. godine objaviti nedeljnik “Vreme” u celosti.[footnote]Dejan Anastasijević, Kriza na jugu Srbije: Hrabrost za normalnost, Nedeljnik VREME, br. 527, 8.februar
2001. godine: https://www.vreme.com/arhiva_html/527/07.html;[/footnote]

Ovaj plan je sadržao tri tačke:

1. Rešavanje krize mirnim putem uz učešće predstavnika albanske nacionalne zajednice i predstavnika međunarodne zajednice;
2. Stalnu spremnost i gotovost snaga bezbednosti da zaštite građane, naselja i komunikacije, spreče širenje terorizma van KZB i izvedu antiterorističku akciju ukoliko ona bude neophodna i prihvatljiva;
3. Obezbeđenje multietničkog društva u regionu uz poštovanje svih građanskih i ljudskih prava Albanaca i očuvanje osnovnih interesa Srba u regionu, ali i na Kosovu i Metohiji;

U okviru napora novih vlasti da se kriza reši političkim putem, a na osnovu „Čovićevog plana” 16. februara 2001. godine donet je i „Program i plan za rešavanje krize u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa“. U njemu je izraženo čvrsto opredeljenje da se kriza na jugu Srbije reši mirnim putem i političko-diplomatskim sredstvima – kroz dijalog predstavnika Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije s jedne i predstavnika OVPMB s druge strane, a uz podršku međunarodne zajednice. Mere koje vlasti treba da preduzmu u tačno definisanim rokovima posle potpisivanja sporazuma, u Programu su grupisane u tri celine. One obuhvataju integraciju Albanaca u politički, državni i društveni sistem i poštovanje njihovih ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima; uspostavljanje bezbednosti i mira u regionu; i ekonomsku i socijalnu revitalizaciju regiona i razvoj u skladu sa projektima i prioritetima opština. Sastavni deo ovog plana bio je i poziv lokalnim Albancima na dijalog za rešavanje krize u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa. Upućen je i poziv međunarodnoj zajednici da podrži rešenje. Međunarodni predstavnici su ovaj plan podržali, a predstavnici albanske etničke zajednice su pozitivno ocenili većinu predviđenih mera. OVPMB je, međutim, plan odbacila i 1. marta 2001. godine predstavila svoju Zajedničku platformu za mirno rešenje krize u preševskoj dolini. Dva dana kasnije politički predstavnici Albanaca i predstavnici OVPMB predstavili su zajedničku „Političku platformu za zaustavljanje oružanih konflikata i rešavanje krize na području Preševa, Medveđe i Bujanovca“. Predstavnici NATO-a, EU i OEBS-a su se uključili u pregovore i posredovali u odvojenim razgovorima sa srpskom i albanskom delegacijom. To je dovelo do sporazuma o prekidu vatre, koji je potpisan 12. marta 2001. godine. Prvi direktan susret dve strane dogodio se 23. marta 2001. godine u britanskoj vojnoj bazi u selu Livadice kod Podujeva (Kosovo).[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 36-
37: http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Uporedo sa pregovorima, uz dozvolu KFOR-a, počeo je fazni povratak vojske Jugoslavije i policije Srbije u KZB. Ulazak oružanih snaga u sve delove KZB okončan je 31. maja 2001. godine. Prema podacima UNHCR-a, oko 5.000 Albanaca iz sela u ovoj zoni je napustilo svoje domove tokom poslednje faze ove operacije.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 37:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Pregovori su doveli do potpisivanja Sporazuma o demilitarizaciji sela Lučane i Turija 4. maja 2002. godine. Ovim sporazumom obe strane su se saglasile da bezuslovno povuku svoje snage iz ova dva sela, napuste sve zauzete privatne objekte, omoguće povratak raseljenih i potpunu slobodu kretanja putem Bujanovac – Gnjilane. Sporazum je stupio na snagu 7. maja 2001. godine.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 37:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Vojni lideri OVPMB su 21. maja 2001. godine, u Končulju (opština Bujanovac), potpisali izjavu o demilitarizaciji južnog i centralnog dela tzv. sektora B KZB što je poznato kao Končuljski sporazum. Ovom izjavom bilo je predviđeno da se prvi deo demilitarizuje narednog dana, a da potpuna demilitarizacija i predaja oružja pripadnicima KFOR-a bude obavljena do 31. maja 2001. godine. Istovremeno sa demilitarizacijom regiona počelo je stvaranje lokalne multietničke policije. Na predlog Misije OEBS-a, usvojeni su „Principi za multietnički policijski elemenat u Preševu, Medveđi i Bujanovcu“. Ovaj dokument potpisli su 27. juna 2001. godine u Bujanovcu predstavnici Vlade Republike Srbije, albanske etničke zajednice i OEBS-a i on predstavlja prvi konkretan korak ka ravnopravnom učešću Albanaca u vršenju javnih poslova.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 38:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Zbog oružanih sukoba i straha za bezbednost, albansko stanovništvo iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa je u tri navrata napuštalo svoje kuće. Prvi talas bio je za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, kada je sa područja otišla približno trećina Albanaca. Samo iz opštine Preševo izbeglo je njih oko 20.000. U Makedoniji je krajem oktobra 1999. godine bilo oko 3.000 izbeglih iz Preševa i Bujanovca.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 9:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]Drugi talas iseljavanja stanovništva iz ove tri opštine počeo je 2000. godine. Na početku sukoba između snaga bezbednosti Republike Srbije i OVPBM, između februara i juna 2000. godine, oko 900 porodica je napustilo domove. Intenziviranje sukoba u novembru iste godine dovelo je do iseljavanja oko 10.000 Albanaca. Najviše ih se sklonilo na Kosovo, u opštinu Gnjilane. Raseljavanje je nastavljeno i tokom 2001. godine. Krajem maja 2001. godine, posle još jednog talasa iseljavanja iz Preševa i Bujanovca, na Kosovu je bilo oko 14.000 raseljenih iz područja tri opštine na jugu Srbije.[footnote]23 Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 10:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Veliki broj ubistava, prisilnih nestanaka, oštećenja imovine i torture kako od strane pripadnika policije MUP Srbije i Vojske Jugoslavije, tako i od paravojnih formacija u periodu pre esklacije krize na jugu Srbije (1999-2000) ostao je do danas nerasvetljen, kao i povrede ljudskih prava od obe strane u sukobu od 2000. do 2001. godine. Ovde ćemo navesti samo neke od dokumentovanih primera kršenja ljudskih prava o kojima su svedočili građani ovih opština, a koje su zabeležili Odbor za ljudska prava u Bujanovcu kao i Fond za humanitarno pravo, kako u periodu tokom 2000. godine (pre sukoba), tokom sukoba (2000-2001) kao i u periodu posle 31. maja 2001. godine (nakon sukoba).

Ubistvo braće Šaćipi: Braća Šaip (1968) i Isa (1964) Šaćipi ubijeni su na izlazu iz sela Dobrosin u opštini Bujanovac 26. januara 2000. godine. Njihov otac, Šaćip Šaćipi, istraživaču FHP-a događaj opisuje ovako: „Bio je veliki sneg toga dana. Zajedno sa sinovima krenuo sam tog dana u šumu po drva. S obzirom da radim u šumskom gazdinstvu, razdvojili smo se na izlasku iz sela. Oni su produžili pravo na traktoru, putem koji vodi ka bujanovačkom selu Lučane. Na nogama su imali čizme i sa sobom motornu testeru. Ja sam otišao na desnu stranu. Posle nekog vremena, čuo sam pucanj iz pravca granice sa Kosovom, a malo kasnije i pucnjavu koja je dolazila iz pravca gde su Isa i Šaip rekli da idu. Krenuo sam u tom pravcu, ali sam u jednom trenutku video 7-8 policajaca koji idu iz tog pravca. To me je uplašilo, pa sam neopaženo, da me ne bi primetili, otišao kući koja je na ulazu u selo. Pozvao sam prvo predsednika SO Bujanovac, g. Stojanču Arsića, sa kojim sam u dobrim odnosima. Rekao sam mu šta sam čuo i video, i da su moji sinovi tamo, i da se plašim za njih. Zatim sam pozvao i SUP u Bujanovcu. Dežurni, koji mi se javio, kada je čuo o čemu se radi, rekao je: ’I treba sve da vas pobiju’.“[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 23:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Tela svojih sinova s velikim brojem prostrelnih rana, Šaćip je našao prebačena preko traktorske rude u šumi pored puta Lučane-Dobrosin. Gume na traktoru su bile probušene. Adem Rašiti, predsednik Mesne zajednice Dobrosin, rekao je da su policajci toga dana razgovarali sa njim o dugovanjima za struju i tražili da svi stanovnici izmire dug. Kada se začuo pucanj iz pravca Kosova, policajci su krenuli natrag ka Bujanovcu. Prema podacima Koordinacionog tela Vlade Srbije, braća Šaćipi su „građani koji su stradali u terorističkim napadima“ 26. januara 2000. godine kada su „, albanski teroristi izvršili [..] napad puškomitraljezima, snajperima i drugim automatskim oružjem na patrolu policije. Policajac Žarko Guberinić (1969) je lakše povređen.“ Na sahrani ubijene braće, održanoj četiri dana kasnije, prvi put su se javno pojavili pripadnici Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 23:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Otmica i nestanak Nebija Nuhiua: Vlasnik benzinske pumpe „Neza petrol“ u Preševu, Nebi Nuhiu kidnapovan je 2. februara 2000. godine. Dva sata nakon otmice, poslednji put se javio porodici. Od tada se o njemu ništa ne zna. Otmičari su u više navrata kontaktirali sa porodicom i tražili novac. Sa njima je razgovarala kćerka Fljora Nuhiu (1977), koja je sve razgovore snimila na audio traku. Evo njenog iskaza, datog FHP-u: „Oko 14 časova na našoj pumpi su se parkirala dvoja kola – beli mercedes vranjske registracije i audi oker boje. Iz njega su izašla četiri mladića. Svi su pričali srpski, bili su stari između 20 i 30 godina, korpulentnije građe. Jedan od njih, koji je bio podšišan sasvim kratko, rekao je da su oni iz Crne Gore i pitao gde je Nebi. Pošto naš otac nije bio tu, rekao je da će doći kasnije pošto im trebaju gume za kola. Drugi je pričao sa našim rođakom koji radi na pumpi, koji im je kasnije odneo traženi novac, a tu je bio i moj mlađi brat. Oni su zatim otišli u pravcu Preševa. Oko 17 časova oni su se vratili. Moj otac je tada bio tu i oni su tražili od njega gume za kola. Kada im je on pokazao, upitali su ga da li ima samo te koje su izložene, a kada je on rekao da ih ima još u podrumu, oni su zatržili da ih pogledaju. Jedan od četvorice je ostao ispred vrata, a ostala trojica su sa mojim ocem sišla u podrum. Posle nekoliko minuta oni su se vratili i sa mojim ocem krenuli ka kolima. Moj otac je ćutao, a kada je seo u kola, jednu nogu je ostavio napolju, ne dozvolivši da se zatvore vrata. Jedan od otmičara je viknuo: ’Idemo do SUP-a u Bujanovcu, vratićemo ga’. Na ove reči je moj otac ćutke odmahnuo glavom. Oba vozila su otišla u pravcu Bujanovca. To je bio poslednji put da smo ga videli.“ Porodica je slučaj prijavila policiji Srbije, predala novac otmičarima, ali Nebi Nuhiu nikad nije vraćen porodici.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 25:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Nestanak Vlade i Perse Miletić iz Malog Trnovca: Jedini srpski stanovnici sela Mali Trnovac, Vlada (1920) i Persa (1945) Miletić nestali su 21. juna 2000. godine. U njihovoj kući pronađene su čaure i tragovi krvi. Sudbina nestalih nije rasvetljena. U strahu od odmazde srpske policije, istoga dana svi stanovnici ovog sela, njih oko 550, napustili su svoje domove i otišli na Kosovo. Tri dana kasnije, kada se nekoliko meštana vratilo da iz kuća uzme neke od ostavljenih stvari, policajci su uz bezrazložnu upotrebu sile uhapsili Avnija Jakupija, Sejdija Jakupija, Nedžmedina Sopija, Šemšija Saljihua i Haljima Berišu.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 29:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

„Nas nekoliko se ujutru 24. juna vratilo kućama, uglavnom da bi uzeli dragocenosti, zlato ili novac, jer smo na Kosovo otišli bukvalno bez ičega. Svako od nas je otišao svojoj kući. Trudili smo se da budemo neprimetni jer smo se plašili da će nas policija maltretirati. Negde oko 10 sati, u moju kuću upala je grupa od desetak policajca. Pitali su me ko je ubio Vladu i Persu i ne čekajući odgovor počeli su da me udaraju rukama, nogama i kundacima. Zatim su me izveli napolje i vodili me ka obližnjem brdu. Video sam da su uhvatili još neke od nas koji smo došli i da pretražuju selo pokušavajući da pronađu još nekog. Džipom su me odvezli do stanice policije u Bujanovcu, gde smo ja i drugi uhapšeni ispitivani celu noć. Prema meni nisu primenjivali silu. Svi sem Haljima Beriše, koji je prebačen u zatvor u Nišu, pušteni smo narednog dana oko 11 sati, kada smo otišli u Gnjilane. Neki od nas su se sada vratili, ali se mnogi još uvek plaše.“[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 29:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Zarobljavanje porodice Petrović i Dragana Ilića: Suzanu (1974), Stojanču (1969) i Nebojšu (1977) Petrovića i Dragana Ilića (1973) iz sela Donje Žabsko u opštini Vranje OVPMB je zarobila 4. marta 2001. godine. Oni su jednu noć zadržani u Velikom Trnovcu, a kasnije bili prebačeni u drugo selo. Stojan Petrović je istraživaču FHP-a[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 31:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote] izjavio da su „batinani kundacima od pušaka, nogama, raznim šipkama, priključivani na struju, stavljan im je nož pod jezik, terani su da ljube simbol OVK i primoravani da pišu izjave da ih je Državna bezbednost (DB) poslala da miniraju džamiju u Velikom Trnovcu“. Za vreme zatočeništva koje je trajalo 41 dan, ovo četvoro otetih je držano u pet različitih podrumskih prostorija, uglavnom bez dnevne svetlosti. U sudskomedicinskoj ekspertizi za Dragana Ilića navodi se da nisu zlostavljani prilikom samog hapšenja, već kasnije dok su boravili u pritvoru. U ekspertizi je ostao sledeći zapis:[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 31:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

„Bacili su mu neke krpe i ćebad na glavu, a zatim je veći broj prisutnih uniformisanih lica počeo da ga pretresa i pritom da ga bije – udara uglavnom po trupu i da ga šutira po nogama. Udaranje je trajalo više časova, sa manjim pauzama. Tokom udaranja, u jednoj od pauza, izvukli su ga uz stepenice, u prizemlje kuće, gde su ga, takođe udarali. Video je kako su Petrović Stojančeta, kada su ga unosili u podrum, ’bacili glavom o pod’, a zatim je video kako mu otiče desna polovina lica. Kasnije su ga dovukli do panja i pretili da će sekirom da mu odseku šaku.“ Od zatočenih je traženo da priznaju „ko ih je poslao u Veliki Trnovac i na kom su zadatku“. U toku mučenja strujom, rečeno im je i da je „Suzana već priznala“. „Pred zoru su doveli jednog pripadnika romske nacionalnosti koji je bio veoma pijan, a nas je probudilo njegovo jaukanje, jer su i njega tukli. Doneli su mu da pije rakiju, a onda su mu dali gumenu palicu i naredili da ’ispituje’ i bije njega (Ilića) i braću Petrović. U početku “Fatmir”’, osoba kojoj je naređeno da ih batina, nije hteo da ih udari, a onda su uniformisana lica počela i njega da biju i ponovila naredbu. Nakon toga je ’Fatmir’ počeo da ih udara ovom palicom, a vojnici su doneli video kameru i ovo snimili.“ Zatočenici su 6. marta 2001. godine bili prisiljeni da pred kamerama TV Kosova kažu da su došli da izvrše teroristički zadatak. Desetak dana nakon toga, prvi put su ih posetili predstavnici Posmatračke misije Evropske unije (EUMM) i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC). Opisani načini torture su nastavljeni tokom celog trajanja zatočeništva. Prema Ilićevim rečima, nekoliko dana pre nego što su pušteni počeli su da dobijaju lekove i tri obroka dnevno. Suzana Petrović je 31. marta oslobođena, ali joj je zaprećeno da međunarodnim snagama na Kosovu, KFOR-u, mora ponoviti izjavu koja joj je bila sastavljena. Svi ostali uhapšeni, oslobođeni su 14. aprila 2001. godine, posredstvom KFOR-a.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 31:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Pravosudni organi Republike Srbije nisu procesuirali nijedan od 15 navedenih slučajeva kršenja ljudskih prava, koji su se dogodili u vreme oružanog unutrašnjeg sukoba na jugu Srbije. Uprkos okončanju sukoba slučajevi prebijanje trojice Albanaca iz Preševa, ubistvo Agima Agušija i otvaranje vatre na đačku ekskurziju u selu Strezovce, opština Gnjilane pokazala su da se teror i maltretiranje građana albanske nacionalnosti VJ i MUP-a Srbije nastavilo. Odgovori MUP-a Srbije na predstavke koje je povodom povreda ljudskih prava uputio Odbor za ljudska prava u Bujanovcu ukazuju na to da državni organi nisu sproveli objektivnu i nepristrasnu istragu u ovim slučajevima.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 5:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Odbor za ljudska prava u Bujanovcu je od 21. decembra 2000. godine počeo da podnosi predstavke Koordinacionom telu Vlade Republike Srbije i Vlade SRJ za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Do današnjeg dana, ovom telu je upućeno više od 120 predstavki koje sadrže pritužbe građana na ponašanje pripadnika policije, vojske i državnih organa. Prvi odgovori Koordinacionog tela stigli su četiri meseca posle prvog obraćanja Odbora za ljudska prava ovom državnom organu. Tada su dostavljeni odgovori na 24 od 61 upućene predstavke. Uz svaki odgovor dostavljen je i izveštaj o izvršenim proverama navoda iz predstavke i mere koje su preduzete. Takođe je rečeno da je postupak provere navoda iz ostalih predstavki u toku. U periodu posle toga stiglo je još devet odgovora. Od marta 2002. godine Odbor za ljudska prava nije dobio ni jedan odgovor Koordinacionog tela na podnesene predstavke. Sve pritužbe Odbora odnosile su se na incidente u kojima su žrtve bili Albanci. Od 33 odgovora, njih 30 se odnosilo na incidente na teritoriji opštine Bujanovac, a preostala tri na one u opštini Preševo. Dve trećine incidenata koji su provereni desili su se u velikim naseljima (Bujanovac, Preševo, Veliki Trnovac). Osim tri slučaja, svi su se dogodili u decembru 2000. ili tokom 2001. godine.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 51:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Amnestiji za pripadnike OVPBM[footnote]Zakon o amnestiji „Službeni list SRJ”, broj 37 od 3. jula 2002: http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/slsrj/skupstina/zakon/2002/37/2/reg;[/footnote], koja je predviđena Programom Koordinacionog tela, potvrđena je 21. maja 2001. godine u pismu koje su potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Koordinacionog tela Nebojša Čović, komandant Združenih snaga bezbednosti general Ninoslav Krstić i komandant specijalnih policijskih snaga Goran Radosavljević Guri uputili tadašnjem ličnom izaslaniku generalnog sekretara NATO-a Peteru Fejtu (Pieter Feith). Oni su rekli da se opšta amnestija garantuje „svima koji polože oružje, uniforme i svu vojnu opremu koju ilegalno poseduju“[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 38:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]. Usled zahteva albanske zajednice da objavljena amnestija ima zakonsku formu, Savezna skupština je 4. juna 2002. godine usvojila Zakon o amnestiji koji se odnosi na sve državljane Jugoslavije osumnjičene da su učestvovali u terorističkim aktivnostima (ali ne i ratnim zločinima) od 1. januara 1999. godine do 31. maja 2001. godine. Postupak primene amnestije sproveden je prema odredbama tadašnjeg Zakona o krivičnom postupku.[footnote]Zakon o amnestiji „Službeni list SRJ”, broj 37 od 3. jula 2002: http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/slsrj/skupstina/zakon/2002/37/2/reg;[/footnote]

Prema izjavi načelnika policije za Pčinjski okrug Novice Zdravkovića, do 13. januara 2001. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Vranju podnete su 43 krivične prijave kojima su obuhvaćene 32 osobe zbog krivičnog dela terorizma, kako su vlasti kvalifikovale delovanje OVPMB. Takođe, rešenjem o sprovođenju istrage od 19. juna 2000. godine „protiv 35 lica albanske nacionalnosti otvorena je istraga zbog osnovane sumnje da su u toku 1999. godine u selu Dobrosin, opština Bujanovac, u kući Ajdari Vehbija stvorili terorističku organizaciju tzv. OVPMB“. U odgovoru na predstavku Odbora za ljudska prava, predsednik Okružnog suda u Vranju rekao je da je svima okrivljenima ili određen pritvor ili je za njima raspisana poternica. Ovakav postupak pravosudnih organa bio je u suprotnosti sa objavljenom amnestijom za pripadnike bivše OVPMB. U pismu koje su, u ime Koordinacionog tela, njegov predsednik Čović, potpredsednik Mića Marković i komandant policijskih snaga Goran Radosavljević 26. februara 2002. godine uputili ličnom izaslaniku generalnog sekretara NATO-a Robertu Seriju, potvrđeno je da je amnestija na snazi. Potpredsednik Vlade Republike Srbije i predsednik Koordinacinog tela Nebojša Čović u ovom pismu kaže: „Nije moja intencija da brinem o istragama protiv lica navedenih u dokumentu Okružnog suda u Vranju (Ki br. 37/00 od 19. juna 2000. godine), za aktivnosti koje su direktno povezane za osnivanje ili učešće u oružanim grupama pre potpisivanja pomenutog dokumenta ’Amnesty is way out’.“[footnote]Fond za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji: Preševo, Bujanovac i Medveđa, Beograd, 2003, str. 39:
http://www.hlc-rdc.org/images/stories/pdf/Prava_manjina_Srbije/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf;[/footnote]

Ovi podaci govore da je uprkos programu kojim je dogovorena amnestija, policija je podnosila prijave za krivično delo terorizma protiv bivših boraca OVPBM. Ljuan Sadiku iz Bujanovca, koji je zbog krivičnog dela terorizma osuđen na 7 godina i 6 meseci zatvora, oslobođen je 26. marta 2002. godine. On je u zatvoru proveo 14 meseci. Besim Ljeka(18) iz Bujanovca, takođe osuđen za terorizam, oslobođen je. Ljeka je uhapšen 16. novembra 2000. godine u autobusu koji je saobraćao između Prištine i Bujanovca. U njegovoj torbi je pronađeno 10 kg eksploziva. 

U toku izborne kampanje u Srbiji, 3. maja 2012. godine, uhapšena su petorica Albanaca iz opštine Bujanovac – Eljhami Saljihu, Mustafa Ljimani, Šerif Abdiri, Nedir Sefedini i Sevdaij Emurlah, koje su maskirani pripadnici Žandarmerije istog dana dovezli u sedište MUP-a Republike Srbije u Beogradu[footnote]Fond za humanitarno pravo, Saopštenje: Hapšenje Albanaca, Peščanik, 3.7.2012:
https://pescanik.net/hapsenja-albanaca/;[/footnote]. Uhapšeni su imali lisice na rukama, vezane na leđima. U toku popodneva, ministar policije, Ivica Dačić je na konferenciji za štampu u Vranju novinarima pokazao policijska dokumenta o ubistvima srpskih civila i pripadnika MUP Srbije od strane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM). Dačić je izneo je podatak da je tokom 2000. i 2001. godine, u napadima OVPBM, stradalo 18 policajaca i vojnika, a 43 civila Srba je kidnapovano. Istog dana, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević je obavestio javnost da je reč o istrazi koja je po zakonu tajna, dok su neki mediji, pozivajući se na nezvanične izvore, izneli da se sumnja da su uhapšeni bili pripadnici OVPBM koji su 2001. godine učestvovali u otmici dvojice srpskih mladića, čija su tela pronađena u blizini logora OVPBM kod sela Donja Breznica, opština Gnjilane na Kosovu.[footnote]Fond za humanitarno pravo, Saopštenje: Hapšenje Albanaca, Peščanik, 3.7.2012:https://pescanik.net/hapsenja-albanaca/;[/footnote]

Svi uhapšeni su pušteni na slobodu 29. maja 2012. godine bez rešenja suda o ukidanju pritvora. Uhapšeni, njihovi branioci i javnost su 10 dana kasnije, iz intervjua “Politici” tadašnjeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, saznali da je TRZ obustavilo istragu. Tužilac Vukčević je u intervjuu naveo da je TRZ nakon podnošenja krivične prijave od strane MUP-a, saslušalo prvog svedoka, koji je svedočio o zatvaraju srpskih civila u zatvoru OVPBM u Donjoj Breznici, opština Gnjilane, svakodnevnom maltretiranju, uključujući prikljičivanje na struju, u periodu od 40 dana. TRZ je zaključilo da postoji sumnja da su osumnjičeni počinili ratni zločin protiv civilnog stanovištva. U daljem toku istrage, prema rečima tužioca Vukčevića, TRZ je ustanovilo da su osumnjičeni bivši borci OVPBM, amnestirani na osnovu Zakona o amnestiji, koji se odnosio na krivična dela terorizma i udruživanja radi neprijateljske delatnosti, koje su počinili državljani SRJ na području Preševa, Bujanovca i Medveđe. Međutim, u svom saopštenju, FHP[footnote]Fond za humanitarno pravo, Saopštenje: Hapšenje Albanaca, Peščanik, 3.7.2012:https://pescanik.net/hapsenja-albanaca/;[/footnote] kao reakciju na hapšenje, ukazuje da pomenutim Zakonom o amnestiji, kao ni bilo kojim drugim zakonom Republike Srbije, amnestija nije predviđena za krivična dela ratnih zločina. FHP takođe ukazuje na činjenicu da je Vlada Srbije 12. marta.2001. godine potpisala Sporazum o prekidu vatre sa OVPBM (Končuljski sporazum), uz posredovanje specijalnog izaslanika generalnog sekretara NATO Pietera Feitha. Taj sporazum pokazuje da je država Srbija priznala postojanje unutrašnjeg oružanog sukoba na teritoriji Preševa, Bujanovca i Medveđe, u periodu od 26. januara 2000. do 31. maja.2001. godine, što je neophodan uslov da se krivična dela koja su u tom periodu počinili pripadnici OVPBM i srpskih snaga kvalifikuju kao ratni zločini. U članu 3 Sporazuma navodi se: “Strane potpisnice priznaju i pridržavaju se dodatnog Protokola Ženevske konvencije (Protokol II) od 12. avgusta 1949. godine koji se odnosi na zaštitu žrtava u nemeđunarodnim [unutrašnjim] konfliktima.”[footnote]Fond za humanitarno pravo, Saopštenje: Hapšenje Albanaca, Peščanik, 3.7.2012:https://pescanik.net/hapsenja-albanaca/;[/footnote]

Ovim pojašnjenjem se takođe stavljaju van snage argumenti o nepostojanju pravne važnosti Izjave odnosno sporazuma o prekidu vatre iz Končulja, a koji imaju za cilj da anuliraju pravo na amnestiju pripadnika OVBPM i dižu ponovo tenzije između srpske i albanske zajednice. Ovi argumenti o nepostojanju dokumenta koji ima pravnu snagu pojavili su se nakon teksta u listu “Politika” od 30. jula 2018. godine pod nazivom “Srbija nije potpisala Končuljski sporazum”[footnote]Nikola Belić, Srbija nije potpisala Končuljski sporazum, Politika, 30.7.2018:http://www.politika.rs/sr/clanak/408305/Srbija-nije-potpisala-Konculjski-sporazum;[/footnote] u kome se nalazi izjava Zorana Stankovića, aktuelnog predsednika Koordinacionog tela, koji tvrdi da predstavnici Srbije nisu potpisali ovu zajedničku izjavu. Naime, čak i da nije bilo potpisa na izjavi o prekidu vatre, Zajednički zaključak Vlade Srbije i Savezne Vlade od 23. maja 2001. godine je obavezao SRJ na regulisanje amnestije, što se desilo usvajanjem predloga zakona u Saveznoj skupštini 4. juna 2002. godine. 

Spomenik za 27 poginulih boraca OVPBM u centru Preševa postavljen je 16. novembra 2012. godine, u okviru obeležavanja stote godišnjice od osnivanja albanske države, a samo nekoliko dana kasnije Ivica Dačić, tadašnji predsednik Vlade Srbije i ministar policije, rekao je da će ploča, čija je izrada došla na inicijativu lokalne samouprave i Udruženja veterana Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), svakako biti uklonjena, milom ili silom. Ova njegova izjava ponovo je podigla tenzije u regionu koji se još oporavlja od oružanog sukoba iz 2000. i 2001. kada se OVPMB sukobio sa državnim snagama bezbednosti. Ova izjava Dačića takođe se mora čitati u kontekstu tada intenziviranih pregovora u Briselu između Beograda i Prištine, pa je rušenje spomenika poslužilo kao dokazivanje nacionalistički raspoloženom delu građana Srbije da je tada nova Vlada i dalje na tragu nacionalističke politike iz devedesetih legitimizovane borbom protiv “separatizma”. Uprkos burnim reakcijama albanskih političara, spomenik je u januaru 2013. godine “u tišni” uklonila policijska jedinica Žandarmerije Srbije.[footnote]Marko Milosavljević, Zakon o ratnim memorijalima u Srbiji: Nacionalistički monopol nad sećanjem,
Magazin Balkan Perspectives No. , Forum ZFD, 2019: http://www.dwp-balkan.org/bh/blog_one.php?cat_id=8&text_id=111;[/footnote]

Međutim, na jugu Srbije postoji desetak spomenika posvećenih pripadnicima OVPMB-a, ali nijedan nije izazvao žestoke reakcije poput ovog u centru Preševa. U centru Velikog Trnovca, obližnjeg sela, postoji spomenik Ridvanu Ćazimiju, poznatijem kao Komandant Lješi, iznad koga se vijori albanska zastava. U Dobrosinu, selu na samoj granici ka Kosovu, gde je januara 2000. formiran OVPMB, postoji nekoliko spomenika posvećenih “žrtvama srpskog terora”, zatim u Končulju, Lučanu i još nekim selima u kojima isključivo žive Albanci. U istraživanju Nikole Lazića, istraživača BIRN-a, iz januara 2013. godine, a koje je objavljeno u nedeljniku “Vreme”, navodi se podatak da je do početka 2013. godine podignuto ukupno 12 spomenika posvećenih pripadnicma policije na jugu Srbije.[footnote]Nikola Lazić, Dizanje i rušenje, Nedeljnik Vreme, br. 1150, 17. Januar 2013:https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1093143;[/footnote] Takođe, Lazič daje preglednu listu devet spomenika koji su posvećeni pripadnicima OVPBM, a među kojima su dva uklonjena u međuvremenu:

1. Dobrosin (Bujanovac): Na ulazu u selo spomenik braći Šaipu i Isi Saćipi, koji su ubijeni 25. januara 2000. godine.
2. Dobrosin/Lučane (Bujanovac): Na pola puta između ova dva sela, spomenik Ekremu Hodži i Betimu Beriši iz Prizrena i Škeljzenu Krasnićiju iz Orahovca, koji su ubijeni 20. septembra 2000. Godine.
3. Lučane/Končulj (Bujanovac): Na putu između ovih sela je spomenik Fatmiru Ibišiju iz Gnjilana, koji je ubijen 26. februara 2000. godine.
4. Lučane (Bujanovac): U selu, pored džamije, spomenik Artanu Abaziju – komandantu Miratoci, koji je ubijen 26. februara 2001.
5. Veliki Trnovac (Bujanovac): Na brdu Guri i Gat iznad sela je spomenik Ridvanu Ćazimiju – komandantu Lješiju, koji je tu poginuo 24. maja 2001. Godine.
6. Veliki Trnovac (Bujanovac): U selu kod Osnovne škole je spomenik Ridvanu Ćazimiju – komandantu Lješiju, koji je tu sahranjen.
7. Končulj (Bujanovac): Kod seoskog groblja je spomenik Vehbi Redžepiju, koji je poginuo 23. maja 2001. godine.
8. Preševo (centar grada): U centru grada kod zgrade opštine je spomenik sa imenima 27 boraca Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca. Danas uklonjen.
9. Oraovica (Preševo): Tokom maja 2013. godine državni organi sprečili su početak radova na Spomen-kompleksu pripadnicima OVPMB u selu Oraovica nadomak Preševa. Uz ulaganje od oko 100.000 evra, a po projektu koji je urađen u Prištini, ovde je trebalo da bude podignuto osam granitnih stubova visine 16 metara u znak sećanja na osam pripadnika ove paravojne formacije. Uz međunarodno posredovanje radovi su obustavljeni, a onda je bez dozvole i saglasnosti državnih organa podignut spomenik u centru Preševa, koji je potom uz prisustvo Žandarmerije i teške mehanizacije uklonjen.[footnote]V.Ristić, Važi li i dalje Končuljski sporazum?, Danas online, 17. jul 2018:https://www.danas.rs/drustvo/vazi-li-konculjski-sporazum-o-amnestiji/;[/footnote]

Izgradnja preševskog spomenika borcima OVPBM usledila je nakon početka izgradnje spomenika posvećenom srpskim policajcima tokom 2012. godine, između Lučana i Dobrosina, kod Bujanovca. Spomenik za 12 pripadnika policije Srbije je podignut kod bujanovačkog sela Lučane 2013. godine upravo pre nego što će biti uklonjen pripadnicima OVPMB u centru Preševa. Spomenik srpskim policajcima svakodnevno je koštao građane Srbije jer su ga dnevno obezbeđivali pripadnici Žandarmerije i bio je neadekvatan za obilazak porodica poginulih. Jula 2015. godine pripadnici Vojske Srbije spomenik su privremeno uklonili, u isto vreme kada je u Preševsku dolinu trebalo da dođe tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. 

Portal “Južne vesti” objavio je podatak da je do tada svakodnevno spomenik obezbeđivalo 27 pripadnika dnevno što je dodatno koštalo građane Srbije.[footnote]Južne Vesti, Uklonjen spomenik srpskim policajcima kod Bujanovca, 6.7.2015:https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Uklonjen-spomenik-srpskim-policajcima-kod-Bujanovca.sr.html;[/footnote] Na kraju je spomenik premešten u Bujanovačku banju, i to u portu obližnje crkve. Ovaj spomenik do koga se dolazi makadamskim putem, od 2015. godine često je mesto komemoracija i poseta predstavnika MUP-a i Ministarstva odbrane Srbije. Od 2018. godine kada je donet Zakon o ratnim memorijalima s vremena na vreme, status spomenika koji su nastali kao sećanje na pripadnike OVPBM ili albanske civile koji su stradali u Preševskoj dolini, ostaje pod znakom pitanja zbog odredbi zakona koji predviđa uklanjanje spomenika koji nisu u skladu sa oslobodilačkom tradicijom srpskog naroda ili ne odražavaju teritorijalni integritet i suverenost Republike Srbije.