Tokom 87 dana, od avgusta do novembra 1991. godine, Vukovar (Republika Hrvatska)  je bio pod opsadom jedinica Jugoslovenske narodne armije (JNA), pripadnika Teritorijalne odbrane (TO) i srpskih paravojnih jedinica. Nakon pada grada, do tada bogatog i multietničkog mesta, veliki broj kako hrvatskih branitelja, tako i civila hrvatske i srpske nacionalnosti, žena, dece i starih, doveden je u logore u Srbiji. Balkanska istraživačka mreža (BIRN) navodi da je prema podacima hrvatske Komisije za nestale i zatočene iz tih logora „ukupno razmenjeno 7.666 osoba od decembra 1991. do avgusta 1992. Od toga je bilo 219 osoba mlađih od 18 godina, 932 žene i 424 starijih od 60 godina. Bilo je 46 posto civila, 52 posto vojnika, dok za ostale nije utvrđen status.”[footnote]Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, BIRN, 27. januar 2011: https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr[/footnote]

Logori za Hrvate su na teritoriji Srbije otvarani već od oktobra 1991. godine. Nalazili su se na imanjima u Begejcima i Stajićevu, u Kazneno-popravnom zavodu (KPZ) u Sremskoj Mitrovici, KPZ-u i Vojnom zatvoru u Nišu, Vojno-istražnom zatvoru (VIZ) i prostorijama Instituta za bezbednost u Beogradu. Odluku o otvaranju logora potpisao je general Veljko Kadijević, u to vreme Savezni sekretar za narodnu odbranu Jugoslavije (SSNO), a u njenom stvaranju je učestvovala pravna služba Uprave bezbednosti (UB) SSNO. Tehnički i organizacioni detalji, odnosno sve ono što se ticalo rada logora, od hrane, preko odabira upravnika i čuvara, pa sve do odluka o puštanju logoraša bilo je povereno JNA, odnosno njenom kontraobaveštajnom delu.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Čuvari u logorima bili su vojnici i vojni policajci, a islednici uglavnom pripadnici UB JNA. Islednici su od logoraša pokušavali da silom izvuku informacije i priznanja o ratnim zločinima. 

Pri dolasku u logore zatočenici su prolazili kroz špalir vojnika, odnosno između dva reda vojnika okrenutih jednih naspram drugih koji bi ih tukli rukama, nogama, ali i pendrecima i ostalim predmetima. Nakon prolaska kroz špalir, logoraši su bili primoravani da se skidaju i predaju svoje lične stvari. Novac i dragocenosti im po izlasku iz logora nisu bili vraćani. Uslovi u logorima su bili takvi da su logoraši morali da hodaju pognutih glava i sa rukama na leđima, dok su ih čuvari tukli svakodnevno, čak i pri odlasku u toalet kada bi ih terali i da pevaju četničke pesme. Osim fizičke torture, tortura je bila i psihička. Čuvari bi, na primer, izveli logoraša na streljanje, samo da bi se umesto rafala začule salve smeha. Kako je u logorima bio i određeni broj žena, ni silovanja nisu izostala. U logorima je uglavnom bilo hladno, a logoraši su bili primoravani da sede i spavaju na betonu, često i bez pokrivača, hrane je bilo u minimalnim količinama, a vršenje lične higijene i pružanje medicinske nege mahom je bilo uskraćeno.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Stanje u logorima je bilo posebno teško do dolaska Međunarodnog komiteta Crvenog krsta  (MKCK) početkom decembra 1991. godine, kada se desio i najveći broj ubistava i nestanaka.[footnote]Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, BIRN, 27. januar 2011: https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr[/footnote]Nakon dolaska MKCK-a uslovi u logorima bi se poboljšali, a zatvorenici, budući popisani, su se osećali bezbednije. Logori Begejci i Stajićevo su zbog pojačanog nadzora međunarodne zajednice ubrzo zatvoreni, a zatvorenici su iz njih premeštani u logore u Sremskoj Mitrovici i Nišu.

U mestu Begejci (današnji Torak) 1. oktobra 1991. godine osnovan je logor za Hrvate iz Osijeka, Vukovara, Vinkovaca i okolnih mesta. U Begejcima su do njegovog zatvaranja decembra 1991. godine bili zatočeni pripadnici hrvatskih vojnih snaga, ali i manji broj rezervista iz Srbije koji su odbili da učestvuju u ratu i koji su iz Paragova, mesta kod Novog Sada, prevoženi u Begejce. U mestu Paragovo pretežno su bili Hrvati iz Vojvodine ili Hrvati hapšeni prilikom prolaska kroz Vojvodinu.

Osim njih, bilo je i civila, žena i dece. Procenjuje se da je kroz logor prošlo oko 750 ljudi[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote], a da je među njima bilo 37 žena.[footnote]Manda Patko, Četvrti forum za tranzicionu pravdu u Prištini, REKOM, 29. oktobar 2008: http://www.recom.link/sr/manda-patko/[/footnote]U tekstu iz oktobra 1991. godine za list „Zrenjanin” pod nazivom „Divlji gosti pitome ravnice” govori se o sabirnom centru u Lovačkom domu u Begejcima u kom se nalaze pripadnici hrvatskih snaga, ali i civili koje je komanda Prve vojne oblasti JNA tu sklonila. Sekretar Lovačkog društva Fazan, Đorđe Kitaresku, svedoči da je vojna policija došla po njega pre nego što je ogradila prostor za logor, te da je potom ulazio u logor i svedočio nasilju. Logor u Begejcima, odnosno napušteno seosko imanje, sastojao se od zgrade za zatvorenike i zgrade za vojnike, bio je opasan bodljikavom žicom i okružen reflektorima, a čuvali su ga pripadnici Sekretarijata unutrašnjih poslova (SUP) sa mitraljezima i psima, a logorom je komandovao potpukovnik JNA Nikola Petrović.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Logoraši su u Begejcima spavali na betonu i išli u improvizovani toalet. Hrane je bilo malo, a postojale su samo jedna kanta sa vodom i jedna čaša za sve zatvorenike. Čuvari su tokom noći budili zatvorenike i terali ih da pevaju četničke pesme.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Doktor Mladen Lončar, Hrvat iz Iloka i logoraš, na suđenju Goranu Hadžiću (Hadžić) pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) svedoči o prebijanjima i silovanjima koja su se dešavala u logoru[footnote]Mladen Lončar, svedočenje u predmetu Hadžić pred MKSJ, 06. septembar 2013: https://www.icty.org/x/cases/hadzic/trans/en/130906ED.htm[/footnote], a pukovnik JNA Bogdan Vujić na suđenju Vukovarskoj trojci (Mrkšić et al.) govori da su nakon 16 časova zatvorenici ostajali sami sa čuvarima u logoru[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote], čime je pokušavao da sa sebe skine odgovornost za zločine i znanje o njihovom odvijanju.

Logor u Stajićevu je bio aktivan od 18. novembra do 22. decembra 1991. godine, nakon čega su logoraši prebačeni u Sremsku Mitrovicu. U Stajićevu su bili zatočeni pripadnici hrvatskih oružanih snaga, ali i civili i nekoliko lekara. Komandant logora bio je pukovnik JNA Miroslav Živanović. Logoraše su ispitivali pripadnici UB JNA, pomenuti pukovnik Bogdan Vujić je obavljao funkciju islednika, a general Aleksandar Vasiljević, koji se nalazio na čelu UB JNA, je posećivao logore. Aleksandar Vasiljević bio je zamenik načelnika UB JNA od 1990. do 1991. godine, zatim načelnik UB JNA do 1992. godine kada je prevremeno penzionisan. Reaktiviran je aprila 1999. godine kao zamenik načelnika Službe bezbednosti Vojske Jugoslavije (VJ) i na tom položaju je ostao do 2000. godine. Penzionisan je 2001. godine.[footnote]Aleksandar Vasiljević bio je svedok tužilaštva u predmetima protiv Slobodan Miloševića i Gorana Hadžića pred MKSJ, Sajt MKSJ: https://www.icty.org/bcs/content/aleksandar-vasiljevi%C4%87[/footnote]

Budući da je Stajićevo bilo poljoprivredno dobro ograđeno visokom bodljikavom žicom, logoraši su bili smešteni u štalama, a čuvari, vojni policajci, stalno su bili uz njih. Logoraši su bili vezani, a tek nakon dolaska MKCK dobili su pristup toaletu, vodi i ćebadi za pokrivanje. Iako je među njima bilo i starih i bolesnih, ranjenih, nepokretnih, onih koji boluju od teških mentalnih bolesti ili dijabetesa, vojska im nije davala lekove, već im je rečeno da će lekove dobiti od MKCK.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Jednom prilikom su trojica zarobljenika uspela da pobegnu, ali su ih meštani uhvatili, pretukli i pozvali vojsku da dođe po njih.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Prema izjavi Žarka Pavletića, logoraša u Stajićevu, u logoru su  ubijeni Ivan Kamerla, Ivan Kunac, Branko Koh i Božo Kelava.[footnote]Branka Mihajlović, Hoće li Vukovarci postaviti spomen obeležje u Zrenjaninu, Radio Slobodna Evropa, 05. oktobar 2009: https://www.slobodnpa.org/a/1843949.html[/footnote]

KPZ u Sremskoj Mitrovici izgrađen je još za vreme Austrougarske vladavine i od tada postoji kao zatvor. Od 18. novembra 1991. do 14. avgusta 1992. godine jedna njegova četvrtina služila je kao logor za zarobljenike iz Hrvatske. O tome svedoči Sulejman Tihić, Bošnjak i bivši član Predsedništva Bosne i Hercegovine, čije svedočenje pokazuje da je u logoru bilo zatvorenika ne samo iz Hrvatske, već i iz BiH.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]U Sremsku Mitrovicu je ubrzo nakon pada Vukovara stigao jedan broj civila, pacijenata i lekara iz Vukovarske bolinice.[footnote]Presuda pretresnog veća MKSJ u predmetu protiv Mrkšića i drugih (Radića i Šljivančanina) od 27. Septembra 2007. godine, Sajt MKSJ, paragraf 213: https://www.icty.org/x/cases/mrksic/tjug/bcs/070927.pdf[/footnote]

Prema tekstu Tatjane Tabački i Andreja Jakovljeva „Logori u Srbiji devedesetih” za smeštaj zatočenika iz Vukovara, ali i sa teritorije BiH, korišćena je glavna zgrada KPZ-a, dugačka šezdesetak, a široka osam metara, dok je za mučenje korišćen podrum zgrade KPZ-a.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Logoraši isprva nisu imali mogućnost održavanja lične higijene, te su zbog pojave vaški prskani insekticidom, a tek nakon prvih meseci, tačnije nakon dolaska Crvenog krsta, prvi put su se okupali.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Zatvorenici su premlaćivani za vreme vožnje ka Sremskoj Mitrovici, odnosno u Bogojevu, gde bi se autobus zaustavio, potom na ulasku u KPZ Sremska Mitrovica, gde su morali proći kroz špalir vojnika, a zatim je tortura vršena svakodnevno, tokom zatočeništva.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Osim čuvara, i islednici u Sremskoj Mitrovici su se služili brutalnim metodama. Logoraš Šandor Željko, navodi da ga je izvesni Šalić, pripadnik Kontraobaveštajne službe (KOS), za vreme ispitivanja terao da jede so i biber od čega je imao bolove u stomaku i rane u ustima.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Logor u Nišu nalazio se u zgradi KPZ-a. Otvoren je 18. novembra 1991. i funkcionisao je do 26. februara 1992. Logorom u Nišu komandovao je izvesni pukovnik Jovanović, do čijeg imena nisu uspeli da dođu ni autori teksta Logori u Srbiji devedesetih, ni novinari BIRN-a.[footnote]Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, BIRN, 27. januar 2011: https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr[/footnote]

Isledinici u Nišu su od logoraša pokušavali da izvuku priznanja tako što su se igrali dobrih i loših policajaca, pri čemu bi dvojica najpre tukla zatvorenika, a onda bi pred njega stupao treći, koji ga je nagovarao da potpiše priznanje, obećavajući mu da će tako mučenja prestati.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Neki bivši logoraši navode da je logor u Nišu bio najgori. Logoraš Niko Mirosavljević govori: “Svi logori su bili gadni, ali Begejci i Niš su bili najgori. U Nišu su nas stalno tukli. Upadali su iznenada u sobu i danju i noću i tukli ljude čak i u krevetu. I pendrecima i kundacima su tukli.”[footnote]Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, BIRN, 27. januar 2011: https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr[/footnote]Od posledica batina dobijenih u logoru preminuo je Petar Mesić čiji su posmrtni ostaci 2010. godine ekshumirani na niškom Novom groblju sa još devet neidentifikovanih osoba.[footnote]Ekshumirano deset tela, Danas, 28. januar 2011. godine: https://www.danas.rs/drustvo/ekshumirano-deset-tela/[/footnote]O ubistvu, odnosno okolnostima sahranjivanja Petra Mesića, svedoči hrvatski sveštenik Branimir Kosec, takođe logoraš, od koga je pukovnik Jovanović tražio da izvrši obred sahrane.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

U Beogradu su se mesta zatočenja nalazila u prostorijama VIZ-a pri Vojnom sudu u Ustaničkoj 29, kao i na Banjici, u objektima Instituta bezbednosti, u neposrednoj blizini Vojno-medicinske akademije. Oba mesta zatočenja bila su operativna u periodu od oktobra 1991. do 14. avgusta 1992. godine.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

VIZ se sastojao od različitih zatvorskih prostorija, ćelija, samica i prostorija za ispitivanje. Zatvorenici iz Hrvatske su bili smešteni u jednom izolovanom krilu, sa čijih prozora nisu mogli gledati napolje na druge zatvorenike.[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora: http://hdlskl.hr/svjedocanstva/viz-beograd/[/footnote]Pri Vojnom sudu u Ustaničkoj nalazilo se i Vojno tužilaštvo gde je podignuta optužnica za oružanu pobunu protiv Vlada Ošusta i još petorice zarobljenika iz VIZ-a, a zatim je i doneta prvostepena presuda Vojnog suda u aprilu 1992. godine po kojoj su osuđeni na kazne zatvora od 9 do 13 godina. Ošust ističe da je „na vojnom sudu u Beogradu bilo zatočeno više hrvatskih vojnika i policajaca, oko 123, protiv kojih su vođeni sudski postupci.”[footnote]Čvrsto smo vjerovali da će i taj dan doći, dan naše slobode, 24 sata, 14. avgust 2017: https://www.24sata.hr/news/cvrsto-smo-vjerovali-da-ce-i-taj-dan-doci-dan-nase-slobode-535584[/footnote]

Osim navedenih, postojalo je još nekoliko logora za Hrvate koji su se nalazili u kasarni JNA u Zrenjaninu, Vojnom zatvoru u Šidu i Vojnom zatvoru u Aleksincu.[footnote]FHP, Dosije: Zločini nad Hrvatima u Vojvodini,  Fond za humanitarno pravo, Beograd, 2019, str. 44: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2019/01/Dosije_Hrvati_u_Vojvodini_srp.pdf[/footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora navodi i postojanje logora u Novom Sadu, odnosno u dvorani SPENS, Bubanj Potoku i Somboru.[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora: http://hdlskl.hr/[/footnote]Pored  građana  Hrvatske iz Vukovara i okoline, kroz logore na teritoriji Srbije prošao je i određen broj građana Srbije hrvatske nacionalnosti koji su živeli u Vojvodini. Fond za humanitarno pravo (FHP) je  pored slučaja Mladena Lončara iz Iloka,  dokumentovao i slučajeve torture nad Ljubomirom Kurajem iz Beške, koji je u logoru u Sremskoj Mitrovici proveo šest meseci i potom svedočio o maltretiranju od strane pripadnika JNA, kao i slučaj torture nad Ivanom Paradžikovićem iz Kukujevaca koji je u više logora u Srbiji proveo ukupno 79 dana gde je dobijao batine.[footnote]FHP Dosije: Zločini nad Hrvatima u Vojvodini, str 45-46: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2019/01/Dosije_Hrvati_u_Vojvodini_srp.pdf[/footnote]

Logori za Hrvate u Srbiji raspušteni su nakon razmene zarobljenika 14. avgusta 1992. godine, što je rezultat političkog dogovora Srbije i Hrvatske. Razmena je dogvorena nakon sastanka predsednika Savezne Vlade Republike Jugoslavije (SRJ) Milana Panića i predsednika Vlade Hrvatske Franje Gregurića, održanog 29. jula 1992. u Ženevi, na kom je zaključeno da će se razmena zarobljenika obaviti po principu „svi za sve”.[footnote]Čvrsto smo vjerovali da će i taj dan doći, dan naše slobode, Portal 24 sata. hr, 14. avgust 2017: https://www.24sata.hr/news/cvrsto-smo-vjerovali-da-ce-i-taj-dan-doci-dan-nase-slobode-535584[/footnote]Do razmene je došlo u naselju Nemetin kod Osijeka i tom prilikom je pušteno 714 hrvatskih zarobljenika. Iako su do poslednjeg trenutka logoraši ubeđivani da do razmene možda neće doći, ona se ipak desila i kasnije je proslavljena u Osijeku.[footnote]Čvrsto smo vjerovali da će i taj dan doći, dan naše slobode, Portal 24 sata. hr, 14. avgust 2017: https://www.24sata.hr/news/cvrsto-smo-vjerovali-da-ce-i-taj-dan-doci-dan-nase-slobode-535584[/footnote]

„Dočekalo nas je dvadeset korpulentnih vojnih policajaca, dobro opremljenih palicama, letvama, željeznim šipkama, željeznim bokserima itd. Kasnije smo saznali da su za ovakve prilike specijalno obučavani u Bubanj potoku kod Beograda, gdje je stacionirana baza vojne policije. Nisu čekali da nas postroje i pregledaju, nego su odmah počeli mlatiti po nas pedesetak iz autobusa, pri tom nismo smjeli ni vikati ni jaukati. Samo su urlali na nas da spustimo glavu dolje, a ruke na leđa.” – A. B. o dolasku u logor u Begejcima[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora, Begejci :http://hdlskl.hr/svjedocanstva/begejci/[/footnote]

„Smrzavali smo se jer je prostorija bila bez tavana, samo pokrivena crijepom. Hranu smo dobivali dva puta dnevno i to krišku kruha, malo čaja i po neki komadić salame, kobasice ili jednu malu paštetu na nas trojicu. Osim što su nas mučili glađu imali su i psihičke torture nad nama zatočenicima. Morali smo pjevati srpske pjesme koje nismo znali i onda bi nas zbog toga tukli. Noću su dolazili sa psima, pijani i iživljavali se nad nama zvjerski nas mlateći. Mislio sam da to neću preživjeti.” – H. A. o uslovima u logoru Stajićevo[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora, Stajićevo: http://hdlskl.hr/svjedocanstva/stajicevo/[/footnote]

„Počinju pojedinačna ispitivanja s ciljem podizanja optužnica za oružanu pobunu i činjenje „ratnih zločina“. Svako vojno djelovanje hrvatskih vojnika i policajaca na protivničku živu silu i materijalno tehnička sredstva smatrana su kaznenim djelima ili čak zločinima. U postupcima ispitivanja korištene su različite metode fizičke i psihičke prisile – iznude. Odnos pojedinih čuvara prema zarobljenicima bio je nečovječan. Često su kršena temeljna prava zarobljenika. Dvoje zarobljenika umire od fizičkih ozljeda, a veliki broj ima trajne posljedice.”- Vlado Ošust o zatočeništvu u KPZ Sremska Mitrovica[footnote]Čvrsto smo vjerovali da će i taj dan doći, dan naše slobode, Portal 24 sata. hr, 14. avgust 2017: https://www.24sata.hr/news/cvrsto-smo-vjerovali-da-ce-i-taj-dan-doci-dan-nase-slobode-535584[/footnote]

„Ispitivači su i ovdje nastojali iznuditi priznanja za nekakva nedjela, koja kod nas nisu nikada počinjena. Za nepriznavanje obično bi slali na tzv. hlađenje. Na hlađenje bi obično odvodio podoficir s dva policajca u tzv. niške katakombe (podrumske samice), skinuli bi nas potpuno gole i bose i zatvorili u prostor 2×1,5 m, s rešetkama na prozorima bez stakala, a vani snijeg 30 cm, temperatura minus 20 stepeni.” – V. M. o metodama mučenja u Nišu[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora, Niš: http://hdlskl.hr/svjedocanstva/nis/[/footnote]

„Što se tiče boravka u Beogradu najteže je bilo izdržati psihološku torturu. Pošto je bilo nas više optuženih, meni je trebalo biti suđeno tek u zadnjoj grupi. Međutim ja suđenju nisam prisustvovao, jer je prije toga došlo do razmjene. Bilo je grozno svaki dan očekivati hoće li doći do suđenja, tko će doći iz Vukovara i optuživati me i kakve će laži sve izreći. Ipak prije nego se to dogodilo došlo je do razmjene. U Nemetinu sam vidio jednog „prijatelja” Simića u uniformi milicije „Krajine”. Sam put od Beograda do Nemetina bio je na samom rubu smrti. Stajali smo po selima u Baranji, a civili su nam ulazili u autobus i tukli, psovali, a UNPROFOR je samo sve gledao.” – R. A. o razmeni logoraša u Nemetinu[footnote]Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora, Beograd: http://hdlskl.hr/svjedocanstva/viz-beograd/[/footnote]

Svedočenja trojice biviših logoraša o dovođenju, mučenju i prebijanju u logorima Stajićevo i Begejci kod Zrenjanina.

Mirko Kovačić, bivši logoraš iz logora Stajićeva, zajedno sa svojim sinom je 18. novembra 1991. bio prebačen iz Vukovara u Hrvatskoj u logor Stajićevo kod Zrenjanina, gde je proveo mesec dana.

Pred MKSJ za zločine u logorima u Srbiji optuženi su Slobodan Milošević[footnote]Druga izmenjena optužnica u predmetu Milošević pred MKSJ, 23. oktobar 2002: https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm[/footnote]i Goran Hadžić,[footnote]Druga izmenjena optužnica u predmetu Hadžić pred MKSJ, 22. mart 2012: https://www.icty.org/x/cases/hadzic/ind/bcs/120322.pdf[/footnote]međutim, ovi sudski predmeti su okončani zbog smrti oboijce optuženih. Prema optužnici se Slobodan Milošević, u periodu zatočenja logoraša predsednik Srbije i član kolektivnog predsedništva Savezne Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), kao i Hadžić, teretio za učešće u zločinačkom poduhvatu u kome je uspostavljen režim progona koji je pored ostalih zločina uključivao i dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatočenje, torturu i nehumane uslove života za više hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila u zatočeničkim objektima u Hrvatskoj i izvan nje, uključujući zatvoreničke logore koji su se nalazili u Crnoj Gori, Srbiji i Bosni i Hercegovini.[footnote]Optužnica za Hrvatsku u predmetu Milošević pred MKSJ, 27. septembar 2001. godine: https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-ii010927b.htm[/footnote]

Goran Hadžić je bio predsednik Vlade samoproglašene Srpske autonomne oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem (SAO SBZS), a nakon toga predsednik Republike Srpske Krajine (RSK). Uhapšen je tek 2011. godine posle višegodišnjeg bekstva. Među zločinima za koje se teretio, navodi se i protivpravno zatvaranje ili pritvaranje u nehumanim uslovima Hrvata i drugih nesrba u nekoliko zatočeničkih objekata u Srbiji: na poljoprivrednom dobru Stajićevo i kasarnama u Zrenjaninu i Sremskoj Mitrovici, kao i nekoliko objekata u Hrvatskoj, uključujući Velepromet (pored Vukovara) i centar za obuku TO u Erdutu.[footnote]Druga izmenjena optužnica u predmetu Hadžić pred MKSJ, 22. mart 2012: https://www.icty.org/x/cases/hadzic/ind/bcs/120322.pdf[/footnote]

U predmetu Mrkšić et al. pred MKSJ[footnote]Presuda Pretresnog veća u predmetu Mrkšić et al. pred  MKSJ, 27. septembar 2007: https://www.icty.org/x/cases/mrksic/tjug/bcs/070927.pdf[/footnote]u prvostepenoj presudi potvrđeno je postojanje logora za Hrvate na teritoriji Srbije. Svedoci poput generala Aleksandra Vasiljevića i pukovnika Bogdana Vujića su umanjivali svoju ulogu i za zločine okrivljavali pripadnike vojske koji više nisu živi ili su već optuženi za druge zločine.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]

Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) u Beogradu je 2006. godine u saradnji sa Državnim odvjetništvom Hrvatske pokrenulo istragu o logorima u Srbiji.[footnote]Tatjana Tagirov, Ratni zločini: Čovek sa velikim Č, Vreme br. 908, 29. maj 2008: https://www.vreme.com/cms/view.php?id=635882[/footnote]Iste godine FHP je Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu za naknadu štete u ime 19 žena i maloletnika koji su bili u logorima Begejci i Sremska Mitrovica.[footnote]Tužba protiv Srbije zbog odvođenja hrvatskih civila u logore na teritoriji Vojvodine nakon pada Vukovara 1991. godine, Fond za humanitarno pravo, 17. oktobar 2007: http://www.hlc-rdc.org/?p=13629[/footnote]Naredne godine FHP je istom sudu podneo tužbu u ime 12 bivših logoraša zbog zatvaranja u logorima Begejci, Stajićevo i Sremska Mitrovica, ali je prvostepenom presudom ta tužba odbijena. Predmet se potom, po žalbi FHP-a, našao pred Apelacionim sudom, pred kojim postupak još uvek nije okončan.[footnote]Dušan Komarčević, Tužba hrvatskog logoraša pred sudom u Beogradu, Radio Slobodna Evropa, 14. novembar 2018: https://www.slobodnaevropa.org/a/hrvatska-srbija-tuzba-logoras/29600702.html[/footnote]

Udruženje logoraša Vukovar 1991 je 2008. godine u saradnji sa FHP-om podnelo krivičnu prijavu TRZ-u u Srbiji protiv nepoznatih lica iz više logora u Srbiji koja se terete za ratne zločine protiv ratnih zarobljenika. Pretkrivični postupak je u toku, dok tužilaštvo čeka na podatke policije, a vojska se ne oglašava.[footnote]Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, BIRN, 27. januar 2011: https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr[/footnote]

Za nasilje nad logorašima u Sremskoj Mitrovici optužen je Marko Crevar, čuvar koji je pre toga bio pripadnik TO i milicije RSK. Crevar je 2015. godine pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osuđen na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana i šest meseci zato što je za vreme ispitivanja mučio ratne zarobljenike i nanosio im telesne povrede.[footnote]Presuda protiv Marka Crevara u predmetu Sremska Mitrovica pred Višim sudom u Beogradu, 18. februar 2015: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2015/10/Presuda_15-18.02.2015.pdf[/footnote]

U svedočenjima logoraša pominju se različiti nadimci čuvara, a po tome što se ponavljaju vidi se da su isti čuvari po zatvaranju jednog logora prelazili u drugi, te tako nastavljali sa mučenjem zatvorenika.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Čuvari logora se i danas kriju iza nadimaka i nepotpunih imena kao što su Šeki, Rambo, Tajson… Može se pretpostaviti da su nadimci i bili smišljeni kako bi se sakrio identitet čuvara i onemogućio sudski postupak.

Pred Županijskim sudom u Osijeku 2018. godine počelo suđenje u odsustvu generalu Aleksandru Vasiljeviću, načelniku UB JNA pri SSNO za zločine nad Hrvatima u logorima u Srbiji u kojima je i ubijeno pet osoba u logorima Begejci i Stajićevo, sedam u logoru Sremska Mitrovica i jedna osoba u Nišu. Optužnica je obuhvatala i pukovnika Miroslava Živanovića, koji je u međuvremenu preminuo.[footnote]U Osijeku počelo suđenje bivšem šefu KOS-a Aleksandru Vasiljeviću za ratni zločin, Novosti, 22. oktobar 2018: https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:756313-U-Osijeku-pocelo-sudjenje-bivsem-sefu-KOS-a-Aleksandru-Vasiljevicu-za-ratni-zlocin[/footnote]

Grupa bivših logoraša je na Građanskom sudu u Zagrebu 2019. godine tužila Srbiju za neosnovano zatvaranje i kršenje Ženevskih konvencija. U tužbama protiv Srbije, bivši logoraši se pozivaju na činjenicu da su popisani od strane MKCK-a, da poseduju neophodnu medicinsku dokumentaciju, kao i na činjenicu da je Crna Gora obeštetila logoraše sa svoje teritorije. Osim njih, pedesetak bivših logoraša tuži Srbiju pred sudovima u Srbiji.[footnote]Logoraši iz Hrvatske tuže Srbiju: Za svaki dan u logoru traže po 135 evra, plus povrede, B92, 15. jun 2019: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=06&dd=15&nav_category=64&nav_id=1554969[/footnote]

U martu 2020. godine Vlada Republike Hrvatske je obećala finansijsku i stručnu pomoć za 5000 logoraša koji tuže Srbiju za torturu, a koji su, kako navode iz Hrvatskog udruženja logoraša srpskih koncentracijskih logora, spremni da nakon iscrpljivanja svih pravnih lekova pravdu potreže i pred Evropskim sudom za ljudska prava.[footnote]Enis Zebić, U planu pet tisuća tužbi hrvatskih logoraša protiv Srbije, Radio Slobodna Evropa, 06. mart 2020: https://www.slobodnaevropa.org/a/do-kraja-godine-pet-tisuca-tuzbi-hrvatskih-logorasa-protiv-srbije/30472578.html[/footnote]

Prema izjavi Đorđa Kitareskog, koji je imao pristup logoru zbog poznavanja terena i koji je govorio o mučenjima u logoru, u Begejcima je 1992. godine srušena logorska zgrada i od njenih ostataka je izgrađena crkva u selu Višnjićevo.[footnote]Tatjana Tabački i Andrej Jakovljev, Logori u Srbiji devedesetih, YU Historija, 2016: https://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html[/footnote]Godine 2001. je promenjeno i ime mesta. Begejci se danas zovu Torak, ne bi li se što manje dovodili u vezu sa zločinima koji su u tom mestu izvršeni tokom sukoba devedesetih. Ni na mestu zatočenja u Stajićevu nema obeležja. 

Udruženja logoraša koji su bili zatočeni u Begejcima i Stajićevu od 2009. godine pokušavaju da obeleže ova mesta adekvatnim spomenikom, spomen pločom i održavanjem komemoracija, ali do danas nisu u potpunosti uspeli u tome. Godine 2009. njihov dolazak i planirana komemoracija su otkazani zbog protivljenja Udruženja ratnih vojnih invalida Zrenjanina, koji su svoj protest protiv postavljanja ploče iskazali tako što su štrajkovali glađu i organizovali dežurstva, kako bi bili sigurni da do postavljanja obeležja neće doći.[footnote]Miroslava Pudar, Obeležiti „logore“ za Hrvate na godišnjicu pada Vukovara, Danas, 18. oktobar 2011: https://www.danas.rs/drustvo/obeleziti-logore-za-hrvate-na-godisnjicu-pada-vukovara/[/footnote]Udruženje ratnih vojnih invalida Zrenjanina se na ovaj korak odlučilo nakon što je predsednik Skupštine grada Zrenjanina, Aleksandar Marton, član Lige socijaldemokrata Vojvodine, primio delegaciju udruženja pravnika Vukovar 1991 i u ime lokalne samouprave im obećao postavljanje spomen-ploče u Stajićevu i Begejcima.[footnote]Zrenjanin: Vojni invalidi traže smenu, Večernje novosti, 26. septembar 2009: https://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:252197-%D0%97%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD-%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%83[/footnote]Dolazak bivših logoraša MUP je zatim  najpre odložio, a zatim i zabranio.

Godinama nakon ove zabrane udruženja logoraša su najavljivala postavljanje ploče u Stajićevu, ali sve do 2016. godine nikakvih pomaka nije bilo. Te godine se Aleksandar Vučić, tada presednik Vlade Srbije, sastao sa delegacijom logoraša i obećao omogućavanje komemoracija u Stajićevu.[footnote]Prvi srbijanski dužnosnik primio vukovarkse logoraše i branitelje, Večernji list, 12. jul 2016: https://www.vecernji.hr/vijesti/vukovarski-logorasi-kod-vucica-1098896[/footnote]Ovaj susret je bio rezulat sporazuma Srbije i Hrvatske o otvorenim pitanjima, poznat kao Subotička deklaracija, koju su 20. juna 2016. godine u Subotici potpisali predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović.[footnote]Vučić i Grabar-Kitarović potpisali Deklaraciju o unapređenju odnosa između Srbije i Hrvatske, Portal Subotica.com, 20. jun 2016: https://www.subotica.com/vesti/vucic-i-grabar-kitarovic-potpisali-deklaraciju-o-unapredjenju-odnosa-izmedju-srbije-i-hrvatske-id26366.html[/footnote]

Naredne, 2017. godine, nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem na samitu Procesa saradnje u jugoistočnoj Europi (SEECP), predsednica Grabar-Kitarović izjavila je da je za jesen dogovorena poseta bivših logoraša Stajićevu, gde bi oni „u miru i dostojanstvu” trebalo da polože vence.[footnote]Dalibor Stupar, O logorima za Hrvate i Bošnjake u Srbiji tokom devedesetih, VOICE, 4. jul 2017: http://voice.org.rs/o-logorima-za-hrvate-i-bosnjake-u-srbiji-tokom-devedesetih/[/footnote]Međutim, komemoracija je ponovo izostala. Predsednik udruženja Vukovar 1991 Zoran Šogut izjavio je da su bivši logoraši dva puta pokušali da postave spomen-ploču u Stajićevu, ali da ih je državni vrh Srbije odbio.[footnote]Čvrsto smo vjerovali da će i taj dan doći, dan naše slobode, Portal 24 sata. hr, 14. avgust 2017: https://www.24sata.hr/news/cvrsto-smo-vjerovali-da-ce-i-taj-dan-doci-dan-nase-slobode-535584[/footnote]Nevladine organizacije poput Vojvođanskog građanskog centra i Žena u crnom apeluju na lokalne vlasti da obeležja postave[footnote]Miroslava Pudar, Obeležiti „logore“ za Hrvate na godišnjicu pada Vukovara, Danas, 18. oktobar 2011: https://www.danas.rs/drustvo/obeleziti-logore-za-hrvate-na-godisnjicu-pada-vukovara/[/footnote]jer samo priznavanja zločina vode suočavanju sa prošlošću i, najzad, pomirenju.

Avgusta 2018. godine predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, govoreći o realizovanim tačkama Subotičke deklaracije, rekao je da je dogovoreno započinjanje razgovora u vezi sa obeležavanjem mesta stradanja Hrvata u Srbiji tokom devedesetih godina prošlog veka, te da se čeka na njihov predlog kako bi to moglo da se uradi.[footnote]Šta je sve Srbija učinila za “svoje” Hrvate, RTS, 8. avgust 2018: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3223971/sta-je-sve-srbija-ucinila-za-svoje-hrvate.html[/footnote]Međutim, do aprila 2020. godine nema informacija da li je do dogovora i došlo.