Antiratni i mirovni pokret u Srbiji nastao je kao niz organizacija, udruženja i intelektualaca koji su bili protiv rata, a posebno protiv politike vlasti u Srbiji u periodu od 1991-1999. godine koja je dovela do teških kršenja ljudskih prava i ratnih zločina na području bivše Jugoslavije. Njima su prethodile građanske inicijative grupa koje svoje delovanje zasnivaju na principima politike mira. Iako su antiratne ideje bile u manjini, okupljene oko reformskih, jugoslovenski orijentisanih snaga (UJDI), njihove akcije u javnosti delovale su inspirativno i one čine osnovnu bazu iz koje se formirao pokret sa mirovnim grupama i organizacijama.[footnote]Dragan Stojković, Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine, List Republika, br. 492-493, Januar 2011: http://www.republika.co.rs/492-493/20.html[/footnote].

Tako je npr. 1989. godine iz Beograda krenula akcija u kojoj se preko 3000 ljudi pismeno, ugovorom, obavezalo da ni pod kojim uslovima neče primeniti nasilje na pripadnika bilo koje jugoslovenske grupe, nacije ili pojedinca.[footnote]Žarko Paunović, Mirovne aktivnosti u Srbiji: između inicijativa i pokreta«, Filozofija i društvo (1995), str. 107–125: http://www.maticacrnogorska.me/files/45/16%20dragan%20stojkovic.pdf[/footnote]U periodu od 1989-1991. godine, odnosno do početka rata aktivnosti UJDI, ranije praksa pisanja peticija za zaštitu slobode mišljenja kao i prvi izbori od 1945. godine dali su zamah da umrežavanje i nastanak različitih udruženja i neformalnih krugova  koja će se suprotstaviti ratu. 

U martu 1991. godine Autonomne Ženske grupe iz Beograda i Ljubljane, uputile su apel ,,Žene za mir’, protiv militarističke politike u Jugoslaviji. Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) je 3. juna 1991. godine održalo u šesnaest gradova Jugoslavije konferenciju za štampu pod naslovom ,,Stop fašizmu-prolaz građanstvu”. Isto tako u Sarajevu se održavalo zasedanje Pretparlamenta Jugoslavije koji je okupljao građanske stranke, organizacije i udruženja, zalažući se za formiranje mirovnih koalicija nasuprot ratnim. Pretparlament je inicirao Okrugli sto republičkih vlasti i opozicije u Srbiji i Bosni i Hercegovini  koji je delovao od jula 1991. godine do februara 1992. godine, želeći da  proširi krug aktera u procesu odlučivanja o zaustavljanju rata i aktuelnim sporovima i sukobima – potpisivanjem Ugovora o miru. Osim ovih grupa, otpor ratu pružaju i nezavisni mediji. ,,Vidovi otpora bili su mnogobrojni i raznoliki. Drugi su se borili pretvarajući svoje novine u nezavisne, kao što je slučaj sa listovima,,Borba” i ,,Svetlost”. Treći su, pak, osnivali nezavisne medije, kao što su Radio B-92, ,,Vreme”, ,,Republika”.[footnote]Žarko Paunović, Mirovne aktivnosti u Srbiji: između inicijativa i pokreta«, Filozofija i društvo (1995), str. 107–125: http://www.maticacrnogorska.me/files/45/16%20dragan%20stojkovic.pdf;[/footnote]

Same organizacije su nastajale spontano, kao reakcija na prve žrtve i stradanja. Spontani, individualni činovi usledili su ne samo u gradovima nego i na samim ratištima. Primer je napuštanje bojišta u istočnoj Slavoniji, kad su se rezervisti iz Gornjeg Milanovca i Čačka vratili kućama, kao i slučajevi samoubistava rezervista koji su odbijali da učestvuju u takvom ratu. Od oktobra 1991. godine do proleća 1992. godine u Srbiji je izbilo oko pedeset pobuna rezervista; računa se da je u njima učestvovalo oko 55.000 rezervista.[footnote]Žarko Paunović, Mirovne aktivnosti u Srbiji: između inicijativa i pokreta«, Filozofija i društvo (1995), str. 112: http://www.maticacrnogorska.me/files/45/16%20dragan%20stojkovic.pdf;[/footnote]

Organzacije i udruženja građana koji su obeležili antiratne ideje i pokrete u Srbiji tokom samog rata, bili su, pre svega, Žene u crnom (oktobar 1991), Centar za antiratnu akciju CAA (decembar 1991), Civilni pokret otpora (1992) i Beogradski krug (april 1992). Ova udruženja su brojnim javnim akcijama protesta protiv rata u Hrvatskoj i BiH odigrala i ulogu buđenja antiratne svesti i osnivanja civilnog sektora koji je u raznim oblicima pružao otpor politici rata. Veliki broj mladih ljudi iz Srbije, reč je o stotinama hiljada, manifestovao je svoj antiratni stav pre svega odbijanjem služenja vojnog roka i iseljavanjem iz zemlje. Antiratne poruke cepanja vojnih knjižica u jednoj pozorišnoj predstavi početkom sedamdesetih dobile su svoju istorijsku realizaciju na početku devedesetih.

Centar za antiratnu akciju je tokom 1991/1992. organizovao javne antiratne proteste u kojima su učestvovale i druge nevladine organizacije, mnoštvo volontera i građana. Najpoznatije antiratne manifestacije organizovane od strane CAA su: “Pregovori umesto rata”, Hod mira oko skupštine Jugoslavije, 25. jula 1991; od oktobra 1991. godine do januara 1992. godine, svake sedmice održavani su antiratni skupovi u pozorištu “Duško Radović”, pod skupnim nazivom “Beogradski antiratni maraton”. Na tim skupovima govorili su novinari, filozofi, sociolozi, književnici, istoričari, glumci, arhitekte i predstavnici antiratnih grupa iz Ade, Sente, Temerina, Novog Sada, Zrenjanina, Pančeva i drugih gradova Srbije (“Prekinimo mržnju da prestane rat” – solidarnost građana Beograda sa građanima Dubrovnika, 5. oktobar 1991; »Sveće za sve poginule u ratu«, decembar 1991).[footnote]Žarko Paunović, Mirovne aktivnosti u Srbiji: između inicijativa i pokreta«, Filozofija i društvo (1995): http://www.maticacrnogorska.me/files/45/16%20dragan%20stojkovic.pdf;[/footnote]

Civilni pokret otpora, nastao u prvim akcijama protiv rata, mesecima je svake večeri organizovao paljenje sveća za sve poginule u ratu, ispred zgrade Predsedništva Srbije, a pokrenuo je i peticiju protiv rata, u kojoj je skupljeno oko 70.000 potpisa građana iz velikog broja gradova Srbije.

Na otvorenom prostoru, na ulicama i trgovima Beograda tokom 1992. godine organizovane su javne akcije u kojima je učestvovalo ponekad i preko 50.000 građana. U takve akcije spadaju pre svega “Mir u Bosni” – demonstracije protiv rata u Bosni, 10. april 1992; mirovni koncert “Ne računajte na nas” (22. aprila); “Crni flor”, povodom razaranja Sarajeva (31. maja); “Poslednje zvono” (14. juna) protiv politike režima; “Klečanje kompozitora” (14. juna); “Žuta traka” (15. jula) protiv politike etničkog čišćenja; mirovni protest u Hrtkovcima, leto 1992; “Put mira” (30. juna), kao deo “Studentskog protesta 92”, najmasovnijeg protesta studenata za vreme rata. Pored toga, Helsinški parlament građana, u saradnji sa domaćim i stranim mirovnim grupama, organizovao je dolazak brojnih mirovnih grupa iz Italije, Francuske i drugih zemalja Evrope. Kroz antiratne akcije nastajala su nova udruženja i organizacije civilnog sektora koje su trajno angažovane protiv rata, kao što su, pored Centra za antiratnu akciju, Beogradski krug, Autonomne ženske grupe i Fond za humanitarno pravo (1992) koji je osnovala Nataša Kandić. 

Kako zapažaju Sonja Liht i Slavenka Drakulić, obe istaknute mirovne aktivistkinje, uočljivo je preovlađivanje žena u mirovnim pokretima različitih strana sukobljenih u ratu u Jugoslaviji – u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu – jedna je od zapaženijih odlika ovog sukoba. Da je feministički pokret u Jugoslaviji bio jezgro antiratnog porketa u bivšoj Jugoslaviji pa i u Srbiji govori nam podatak su prve antiratne demonstracije organizovale zajedno tri ženske organizacije u martu 1991. godine: Ženski parlament, Ženski lobi i Ženska stranka. Demonstracije su održane ispred zgrade Skupštine Srbije, očigledno s malim uticajem na one koji su bili u njoj. Te žene će postati zamajac antiratnog pokreta u Srbiji koji je spontano nastao posle izbijanja rata.

Situacija je bila slična i u drugim jugoslovenskim republikama u kojima su žene igrale avangardnu ulogu u mirovnim pokretima. Aprila 1991. došlo je do pokušaja stvaranja Nezavisnog saveza žena Jugoslavije (osnovan u Zagrebu), ali ta organizacija nije mogla da se aktivira pošto se ubrzo posle njenog osnivanja Jugoslavija raspala. Komuniciranje je, najblaže rečeno, postalo teško, tako da je ta inicijativa – smišljena da spreči upravo ono što je usledilo – propala.[footnote]Sonja Liht, Slavenka Drakulić, Kada je ime za mirovnjaka bilo žena: Rat i rod u bivšoj Jugoslaviji, Centar za ženske studije, Ženske studije br. 7: https://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-7/229-kada-je-ime-za-mirovnjaka-bilo-zena-rat-i-rod-u-bivsoj-jugoslaviji;[/footnote]

Na osnovu nekoliko publikacija i dokumenata predstavljamo hronološki osvrt najznačanijih aktivnosti grupa antiratnog pokreta u periodu od 1991 do 1999. godine oslanjajući se pre svega na publikaciju “Kratka istorija antiratnog pokreta u Srbiji 1991-1992” u izdanju Žena u crnom:[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Prvi geto u Srbiji, 17. april 1991. – Pokret za mir iz Pančeva organizovao je ovu akciju pod parolama „Živela geta! Dobro došli u prvi geto!“, „Što je nas više unutra, to je njih manje napolju“. 

Hod mira, avgust 1991. – U Pančevu je organizovan „Hod mira“. Nekoliko stotina ljudi se spontano okupilo. Kolonu su predvodili sveštenici svih konfesija koje postoje u Pančevu. Povorka je išla do obale reke Tamiš, gde su u vodu spušteni venčići kao simbolična pouka da sukobi treba da prestanu.

21-29. septembar 1991. – Dolazak Evropskog mirovnog karavana u Beograd organizuju Žene u crnom. Više stotina pacifista/kinja iz mnogih evropskih zemalja došlo je u Ljubljanu, Zagreb, Beograd, Sarajevo. Pokušavajući da spreče rat, učesnice/i mirovnog karavana su od predstavnika vlasti tražile mirovne pregovore i podržavale mirovne inicijative u Jugoslaviji. U Sarajevu su Žene u crnom iz Italije 27.09.1991. organizovale protest, u kojem su učestvovale i neke od osnivačica Žena u crnom u Beogradu. Sa ženskog skupa u Sarajevu 29.09.1991. na kojem je učestvovalo stotinjak aktivistkinja iz Jugoslavije i evropskih zemalja, upućen je proglas ženama sveta u kome se traži zaustavljanje rata, demilitarizacija, prekid saradnje sa svima koji na bilo koji način učestvuju u ratu.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Septembra 1991. Valjevski rezervista Vladimir Živković je seo u oklopni transporter i dovezao ga ispred Skupštine SFRJ i okrenuo puščanu cev ka zgradi Skupštine kao znak neslaganja sa ratom u Hrvatskoj. Ubrzo je uhapšen.

Prekinimo mržnju da prestane rat. – Dana 05. oktobar 1991. organizovana je antiratna akcija solidarnosti građana Beograda sa građanima Dubrovnika. Potpisuje se peticija kojom se traži okončanje opsade Dubrovnika. Pet profesora istorije i više od hiljadu studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu zahtevaju da se Dubrovnik deblokira. Tog dana u Dubrovniku je granatiranju od jedinica JNA, poginuo pisac Milan Milišić.

Beogradski antiratni maraton od oktobra 1991. do januara 1992. – Svake sedmice su na antiratnim skupovima u pozorištu „Duško Radović“ učestvovale/i građani/ke i antiratne grupe koje su se upravo formirale. Tamo su bile: „Bosna danas“, Fašizam i kraj 20. veka“, „Mirna Bosna“, „Bosanski Vukovari“, „Građanske partije u Srbiji i Crnoj Gori o miru“, „Dubrovnik – zatočenik svoje lepote“… Kao podrška težnjama da se uspostavi parlamentarizam osnovan je „Parlament“, koji je okupljao brojne političke stranke.

Paljenje sveća, 08. oktobar 1991. – 08. februar 1992. – Pred zgradom Predsedništva Srbije u Beogradu započela je svakodnevna antiratna akcija paljenja sveća. Sveće su se palile od 20.30h do 21h. Akcija je trajala pet meseci sa sloganima „Solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata“ i „Za sve poginule u ratu“. Upaljeno je 72.650 sveća. Akciju su pokrenule Nataša Kandić i Biljana Jovanović, a pridružili/e su im se mnogi/e građani/ke. Antiratni pokret Beograda je u znak sećanja na hrabar čin Miroslava Milenkovića izdao knjigu epitafa „Grobnica za Miroslava Milenkovića“. Mobilisani rezervista Miroslav Milenković, rođen je 1951. Otac dvoje dece, građanski radnik iz Gornjeg Milanovca, izvršio je samoubistvo. Nije mogao da izdrži maltretiranje majora JNA Marka Stupića. Između Tovarnika (Hrvatska) i Šida (Vojvodina) morao je da se opredeli: da će stupiti među „izdajnike“, koji odbijaju da idu u rat, ili među „prave“ Srbe, koji su bili u drugom, mnogo manjem stroju. Milenković je stao između ta dva stroja i ispalio sebi metak u glavu. Otvorena je knjiga žalosti u koju su svi oni koji su zastajali uveče pred upaljenim svećama u Pionirskom parku mogli da upišu svoj epitaf. Antiratni pokret Beograda, u znak sećanja na ovaj događaj izdao je knjigu epitafa „Grobnica za Miroslava Milenkovića.

Građanske pobune po Vojvodini – Masovne antiratne demonstracije u Senti 05. i 06. novembar 1991. Opštinske vlasti donele odluku da se raspiše referendum protiv rata. Republičke vlasti ne dozvoljavaju potpisivanje referenduma i pokreću krivični postupak protiv pet učesnika demonstracija. To je početak krivičnog gonjenja pobunjenika protiv rata u Vojvodini i Srbiji. 

Ada, 07. novembar 1991. – Demonstracije građanki i građana protiv nasilne mobilizacije u Adi (Vojvodina). Osnovan Centar za antiratnu akciju Ada. 

Paljenje sveća u Pančevu od 12. novembar 1991. do novembra 1995. – Antiratna akcija paljenja sveća se održava svake subote i trajala je sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, novembra 1995. Akcija je prerasla u simbol pančevačkog mirovnog pokreta. Svake subote tu je bila demilitarizovana zona, gde su se delili listovi „Vreme“ i „Pančevac“. Iz ovih aktivnosti nastaće Građanska akcija Pančevo koju vodi Ljiljana Spasić.

Referendum protiv rata, 05. decembar 1991. – U Beogradu počinje referendum protiv rata: akcija prikupljanja 100.000 potpisa. Akciju je pokrenuo Civilni pokret otpora, uz pomoć ostalih beogradskih pacifističkih grupa. Prikupljeno je 55.000 potpisa.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, str. 7: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

21. decembar 1991. – U okviru permanentne militarističke kampanje vojnih i civilnih vlasti u Srbiji protiv pobunjenika protiv rata u Kragujevcu, na javnim mestima, objavljeni su spiskovi dezertera i rezervista koji odbijaju mobilizaciju. Ovo je protumačeno kao poziv na linč. Najveće pobune rezervista i dezertera bile su u Kragujevcu (po 7.000, 2.000 i 200 rezervista) i Knjaževcu (5.000), a pobune su izbile još i u Nišu (po 400, odnosno 450 ljudi), Aranđelovcu (67), Topoli (200), Valjevu (600), Čačku, Gornjem Milanovcu (700), Smederevu (700). U Vojvodini su pobune bile u Staroj Moravici (83), Trešnjevcu. U Srbiji je 1991. i 1992. nasilno mobilisano 140.000 ljudi od toga 82.000 u Vojvodini. 25.000 Vojvođana, uglavnom Mađara izbeglo je u Mađarsku. Oko 100.000 mladića pobeglo je od vlasti koja ih je terala u rat, a protiv 10.000 njih pokrenut je krivični postupak.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, , str. 28: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Rimtutituki, januar 1992. – U studiju Pink snimljen je singl „Slušaj, vamo“, čiji je refren glasio – „Mir, mir brate, mir“. Uradila ga je grupa Rimtutituki, a objavio Radio B92. Pesma se koristila u antiratnoj kampanji. Nekoliko dana pre početka rata u BiH Milan Mladenović, Zoran Kostić Cane Srđan Gojković Gile i još nekoliko beogradskih muzičara podigli su glas protiv rata i mobilizacije.

U martu 1992. godine bez dozvole za javni nastup, spakovali su opremu u kamion i krenuli da kruže ulicama Beograda uživo nastupajući i šireći slogane kakvi su “Mir, brate, mir”, “Ispod šlema mozga nema”. Prolaznicima su delili i letke, bedževe.

Deklaracija Civilnog pokreta otpora, 29. februar 1992. 

“Znajući da u Jugoslaviji ne postoje ni etničke, ni nacionalne, ni političke, ni konfesionalne, ni interesne većine i da najveće manjine teže ostvarivanju deklarisanog cilja – nacionalnim državama, i da nacionalni ciljevi ne postoje sami po sebi određeni su načinom svog ostvarivanja, koji istovremeno pokazuje i trajne ciljeve najvećih manjina, uvereni da svaki čovek ima pravo na život, slobodu, jednakost i sreću, osnivamo

Civilni pokret otpora koji će se zalagati za prava:

Ljudi iz nacionalno mešovitih porodica

Ljudi koji se izjašnjavaju regionalno

Ljudi koji pripadaju nacionalnim manjinama u jugoslovenskim zemljama

Ljudi koji su jugoslovenske nacionalnosti

Ljudi koji pripadaju jugoslovenskim narodima, a žive izvan matičnih država

Ljudi koji se nacionalno ne opredeljuju ili ne izjašnjavaju

i Ljudi koji ne poistovećuju nacionalno opredeljenje sa državnim razlogom.

Kakva god bila sudbina jugoslovenskih zemalja i koliko god se država na jugoslovenskom prostoru bude formiralo, svi ovi ljudi moraju biti prepoznati kao:

Ljudi koji moraju imati simultano državljanstvo svih tih država, koje im se ne može odreći, niti oduzeti, ljudi koji ne podležu vojnoj i ratnoj obavezi u sukobima između tih država i ne mogu biti angažovani ni kao dobrovoljci, izuzev ako su te države napadnute od trećih država.

Civilni pokret otpora će se zalagati da svi ovi ljudi, bez obzira na odnose država čiji su simultani državljani, sa evropskom zajednicom, dobijaju prava jednaka pravima državljana zemalja evropske zajednice. 29. februar 1992.”[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, , str. 8: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf[/footnote]

(Nikola Barović, Primož Bebler, Goran Cvetković, Zlatijan Čučkov, Milovan Đilas, Dimitrije Đurić, Emir Geljo, Zdravko Grebo, Jasminka Hasanbegović, Guner Guner Ismail, Vane Ivanović, Rada Iveković, Nikolai Džefs, Zorica Jevremović, Biljana Jovanović, Nataša Kandić, Suzana Kiranđiska, Nada Kokotović, Mario Kopić, Maruša Krese, Vaska Kulić, Radmila Lazić, Sonja Liht, Škeljzen Malići, Mihailo Mihailov, Vladimir Milčin, Ilinka Mitreva, Rasko Močnik, Dragomir Olujić, Josip Osti, Borka Pavićević, Enver Petrovci, Branka Šarkić, LJiljana Šarović, Svetlana Slapšak, Jasmina Tomovska, Jelena Trpković, Lino Veljak, Staša Zajović, Janko Zlodre, Milena Zupančić…)

Ne računajte na nas, 22. april 1992. – Na beogradskom Trgu Republike održan je antiratni rok koncert kome je prisustvovalo oko 55.000 ljudi. 

Trešnjevac, 10. maj 1992. U severno bantskom selu Trešnjevac, opština Kanjiža, održana akcija protiv mobilizacije. Žene iz sela odlučile su da se kolektivno suprotstave odvođenju njihovih sinova, muževa, očeva na front. Žene koje rade u Domu zdravlja počele su organizovanje mitinga za mir. Na tom mitingu su govorili: Nenad Čanak (lider Lige socijaldemokrata Vojvodine), Andraš Agošton (lider Demokratske patije Vojvođanskih Mađara) i Bela Čorba, a nakon toga su žene odlučile da oko picerije „Zicer“ organizuju život. Istog popodneva 92 tenka sa uperenim cevima opkolila su Trešnjevac. Na skupu su postavljeni zahtevi vlastima: da se prekine mobilizacija, da se mobilisani vrate kućama, abolicija izbeglih od rata, osnivanje Lige mira. Meštani su obezbeđivali hranu, koja je ubrzo stizala iz svih delova Vojvodine. Uveče su gostovali politički lideri, ali i umetnici, pisci, glumci i pevači. Tada je osnovana „Duhovna republika Zicer“, duhovna zajednica svih koji žele mir „bez granica, teritorije, imovine“, a u kojoj građani/ke imaju „neograničena prava ograničena neograničenim pravima drugih.“ Proglašen je i ustav ove republike, izabrani su predsedništvo, ambasador i odbor za ljudska prava. „Funkcioneri“ se smenjuju na mesec dana. Prvi ambasador za „celu Evropu“ je kompozitor koji se predstavlja kao „vlasnik svojih pesama“. Amblem „Duhovne republike“ sadrži simbole njihovih trajnih opredeljenja – trougao bilijarskih lopti u koji je upisan kružni oblik specijaliteta „Zicera“, pice. Himna je Ravelov „Bolero“, zastave nema („da ne bi došli u situaciju da bude istaknuta“), a pripadnici/e Republike mogu se služiti jezikom koji im najviše odgovara. Počela je permanentna akcija sa sloganom „Reč je naše jedino oružje“. Uskoro su se Trešnjevčanima pridružili dezerteri iz: Temerina, Ade, Stare Moravice, Malog Iđoša. Žene u crnom su se odmah solidarisale sa nenasilnom pobunom u Trešnjevcu; stvoreni su odnosi poverenja i podrške. To se ogleda i u činjenici da su Žene u crnom uz podršku meštana/ ki Trešnjevca održale dva skupa Međunarodne mreže Žena u crnom (1993. i 1995.) kao i brojne seminare, radionice.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, , str. 25: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Umetnici protiv rata, 30. maj 1992. – U Beogradu, pred Jugoslovenskim dramskim pozorištem nekoliko stotina dramskih umetnika jednosatnim ćutanjem je protestvovalo protiv rata i iskazalo saosećanje sa žrtvama. 

Crni flor, 31. maj 1992. U Beogradu je održana antiratna manifestacija „Crni flor“ u organizaciji  Civilnog pokreta otpora, kome su se pridružili: Centar za antiratnu akciju, Građanska akcija za mir, Žene u crnom, Ženski lobi, Republikanski klub, Helsinški parlament građana, Pokret za mir Pančevo, Filozofsko društvo Srbije, Sociološko društvo Srbije, Srpski omladinski forum, Srpski omladinski savez, sindikat Nezavisnost, te političke partije: Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Narodna seljačka stranka, Reformska stranka Srbije, Srpska liberalna stranka. Okupljeni/e su se usprotivile/e agresiji na Bosni i Hercegovinu, razaranju Sarajeva, drugih gradova i sela u BiH. Oko 100.000 građana razvilo je od Palate Albanija do trga Slavija crnu traku dužine 1.300 metara, kao znak saosećanja i žaljenja za žrtvama rata. Pošto su tog dana bili savezni i lokalni izbori, organizatori su pozvali građane/ke da umesto na birališta, izađu na ulice i opredele se za bojkot vladajuće politike. U apelu sa skupa se građanima/kama Sarajeva poručuje: „Mi smo sa vama“ i upozorava da se u Sarajevu ne strada više samo od topovskih granata i snajperskih hitaca, već umire od gladi, da su najugreženiji deca, bolesni i stari i zahteva se evakuacija ugroženih, dopremanje lekova i hrane.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, , str. 20: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Protiv etničkog čišćenja, jun 1992. – U Hrtkovce, sremsko selo iz koga su proterivani pripadnici/e hrvatske nacionalnosti i uništavala se njihova imovina, otišli/e su predstavnici/e Civilnog pokreta otpora, Žena u crnom, Beogradskog kruga i novinari/ke. Zahvaljujući upornosti i pod pritiskom pomenutih organizacija, nasilnici iz Hrtkovaca su pohapšeni. 

Poslednje zvono, 14. jun 1992. O ovoj akciji svedoči Biljana Jovanović u knjizi “Vjetar ide na jug i obrće se na sjever”, Biljana Jovanović, Maruša Krese, Rada Iveković, Radmila Lazić, Edicija Apatridi, Radio B92, Beograd 1994.  

„Četrnaestog kod Narodne biblioteke upadam u najveći kamion, Staša i ja razglasom pozivamo građane, jedan momak zvoni; kod „Pionira“ stajemo, tu nas čekaju Žene u crnom i drugi; pojavljuje se motociklistička policija, pa neki policajci u civilu… Počinje prepirka – pred Skupštinu možemo samo peške, kamionom kroz grad ne možemo, kamion nema registarske tablice, preko devedeset dvojke pokušavamo da izvedemo trik – kao kamion od Kalemegdana je krenuo, i jeste, prošao je celim gradom deset minusa pre nas, sa glavnog punkta, od Narodne biblioteke i upravo smo čuli da je krenuo prema Skupštini, evo, javljaju na radiju; njihove radio stanice su, naravno, mnogo bolje, prijavili smo celu stvar, da, ali bez registarskih tablica ometate saobraćaj, ali mi smo tražili da se saobraćaj zaustavi dok traju demonstracije, kamion ne može. 

Šefe, rekao mi je jedan od policajaca, ja bih vas pustio, ali zakon je zakon. Ušla sam u kamion, Žene u crnom su stale iza i rekla sam vozaču: Idemo polako, ne mogu nam ništa. Vozač je ćutke krenuo. Isprečio mu se glavni iz dvadeset devetog (centralna gradska policija), u civilu i izvukao da napolje; kazao mu je tebe ćemo da gonimo, organizatore nećemo ni pipnuti. Kamion je ostao. Krenuli smo pešice, nas stotinak, prema Saveznoj skupštini. Zvonili smo malim zvonima, ključevima, klepetušama i vikali pod prozorima: Beograde, probudi se! Beograde, stidi se! Iz Takovske, na uglu, kad nas je okupljena raja ugledala, počeo je pljesak; zvona, budilnici, zvonca, klepetuše, ključevi; zatim je za nama pešice stigla grupa sa Kalemegdana. Treći kamion je ostao ispred Narodne biblioteke okružen policajcima, a Jelena i Nataša su stigle poslednje. Zvona, ključevi, Odlazi zasrani govori građanskih političara koji su nam se pridružili i na kraju, ipak, Sidranova pesma Mora. Pa s ključevima i zvonima tri kruga, dole, oko Miloševićevog predsedništva, oči u oči s pancirnim čuvarima.“ [footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, , str. 22: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf[/footnote]

Žuta traka, 15. jul 1992. – U Beogradu je u organizaciji Centra za antiratne akcije i Građanskog saveza Srbije koji predvodi Vesna Pešić ispred Savezne skupštine održan protestni skup zbog diskriminacije i pretnji pripadnicima drugih nacija. Učestvovalo je nekoliko stotina ljudi. Skupom je dominirala parola: „Ja sam pravoslavac, katolik, musliman, Jevrejin, budista i ateista.”

Januar 1995. nastao CZKD: Nastao u vreme ratnog i tranzicionog razaranja, Centar je uspeo da se razvije u instituciju otpora. Otvoren je “Prvom dekontaminacijom”, 1. januara 1995. godine, u uverenju da se nacionalizam, ksenofobija i svakoliko nasilje mogu dovesti u pitanje onako kako su i razvijani – kulturom, umetnošću i javnim govorom. Od tada, Centar za kulturnu dekontaminaciju je institucija kritičkog mišljenja i afirmacije prava na pobunu, i to ne razdvajajući ljudska prava i pravdu, umetnost, kulturu i istinu. Od svog osnivanja CZKD je organizovao više hiljada različitih programa: predstava, performansa, izložbi, koncerata, javnih diskusija, filmskih projekcija, radionica, seminara, konferencija, predavanja i složenih izvođačkih eksperimenata. CZKD je mesto političkog i kulturnog dijaloga, javni prostor kritike i afirmacije istovremeno. Centar je od početka rada 1995. godine do svoje smrti 2019. godine vodila dramaturškinja Borka Pavićević.[footnote]Sajt Centra za kulturnu dekontaminaciju: https://www.czkd.org/;[/footnote]

13. jul 1995. godine– Helsinški odbor za ljudska prava upozorava međunarodnu i domaću javnost na to da osvajanje zaštićene zone enklave Srebrenica od strane Vojske Republike Srpske ima znake teških kršenja Ženevskih konvencija, kao i genocida.[footnote]Helsinški odbor za ljudska prava, Ka građanskom identitetu: 10 godina Helsinškog odbora za ljudska prava, Beograd, 2004;[/footnote]

Avgust 1995. godine Nakon operacije “Oluja” i zločina hrvatske vojske, veliki broj srpskih izbeglica iz Hrvatske sliva se u Beograd, koji će za veliki broj njih ostati zabranjen grad jer je policiija koordinisala kolone izbeglica ka centralnom delu Srbije i ka Kosovu. Određen broj organizacija predvođenih Ženama u crnom ide u susret kolonama izbeglica koji se kreću autoputem Beograd- Zagreb i nude im pomoć u vidu vode, hrane i odeće. Takođe, nekoliko organizacija kao što su Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava daju besplatnu pravnu pomoć izbeglicama kako iz Hrvatske tako i iz BiH od početka rata.

Od 1996. do 1999. godine Žene u crnom izdaju časopis za antimilitarizam i prigovor savesti „Prigovor“ a posle 1999. godine počinje organizovaniji rad Mreže za prigovor savesti u okviru koje je održano više skupova. Po nekim procenama oko l50 000 građana, vojnih obveznika napustilo je zemlju i otišlo u inostranstvo ne želeći da učestvuju u ratu, a procena je da se ukupan broj ratom uzrokovane emigracije kreće i do 380.000 osoba.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, str. 17: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

Dok traju ratni sukobi u  Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. Srbija uvodi državni teror nad albanskom zajednicom na Kosovu. Usled toga, nastaje nenasilni otpor na Kosovu ali i niz solidarnih akcija antiratnog pokreta iz Srbije. Jedan od primera nenasilne borbe albanskog stanovništva na Kosovu protiv represije srpskih vlasti bio je štrajk 7.000 rudara, u novembru 1988. dok je u februaru 1989. Kada je ukinuta autonomija Pokrajine 1.200 njih štrajkovalo glađu.

Ovde ćemo nabrojati samo neke od akcija:

– Dani tuge – tokom februara i marta 1990. – Hiljade ljudi su stavljali upaljene sveće na prozore i balkone. Ljudi su prekidali rad i priključivali se petominutnoj šetnji u centru grada da podsete na nasilje republičkih i saveznih institucija bezbednosti nad građanima Kosova;

– Stop nasilju (1991.) – U Prištini je hiljadu žena stojeći u tišini, učestvovalo u jednosatnom protestu. 

– Mirna sahrana nasilja (13.06.1991.) – Između 40.000 i 100.000 ljudi je učestvovalo u ovoj nenasilnoj akciji, kada je u zemlju spušten kovčeg na kome je pisalo „Nasilje“. Uz svakodnevne polučasovne generalne štrajkove koje su organizovali sindikati, kosovskim ulicama hodali su demonstranti zveckajući ključevima i govoreći: „Ovo su ključevi kojima ćemo otključati naš zatvor“.

– Izgradnja paralelnih struktura: Srpska politika „etničkog čišćenja“ počela je u kosovskim obrazovnim institucijama. Srpski režim 1989. uvodi etničku segregaciju u škole, što je sledeće godine rezultiralo zatvaranjem nekih škola na albanskom jeziku. Kada su na početku školske 1991/1992. godine albanske/i učenice/i sprečene/i da pohađaju nastavu, organizovale/i su mirne proteste u školskim dvorištima. Policija je na ove proteste reagovala silom, što je rezultiralo velikim brojem povređenih građana.

-U januaru i februaru 1992. su u stanovima na Kosovu organizovane paralelne škole. Na univerzitetu su albanske/i nastavnice/i masovno otpuštane/i. Oko 1.000 profesora/ki i 27.000 studenata/kinja je moralo 1991. da napusti univerzitet u Prištini. Na početku školske godine 1992./3. albanskim studentima/kinjama policija je zabranila da prilaze zgradama univerziteta. Nezavisna unija studenata Prištinskog univerziteta počela je mirne proteste sa jasnim, nepolitičkim ciljem: bezuslovni povratak na fakultete i visoke škole. Nedeljama se demonstriralo pred svakom školom, a onda su roditelji i nastavnici organizovali paralelni školski sistem sa 20.000 nastavnika i 300.000 đaka.[footnote]Kratka istorija antiratnog pokreta (1991-1992), Žene u crnom, Beograd, april 2013, str. 19: https://www.zenskisud.org/pdf/Mala%20citanka%20antimilitarizam%20kraj.pdf;[/footnote]

-1997. Fond za humanitarno pravo otvara kancelariju u Prištini. FHP je ostao na Kosovu za vreme NATO bombardovanja, čak i kada su ICRC, OSCE i međunarodni mediji otišli, izveštavajući sa terene o ratnim zločinima i prikupljajući dokaze za njihovo procesuiranje. 

-NATO bombardovanje 1999. godine: Najveći talas antiratnog raspoloženja u Srbiji, koji je zahvatio, može se reći, najšire slojeve građanstva, dogodio se u toku i neposredno posle NATO bombardovanja, u prvoj polovini 1999. godine. Odmah posle te ratne kampanje izbili su spontani protesti građana na ulicama Kruševca, Leskovca, Čačka, Valjeva, Užica i drugih gradova, koji su jasno definisali antiratni stav i zahteve za društvenim promenama. Ovi pokreti su još u toku bombardovanja 1999. rezultirali osnivanjem Građanskog parlamenta Čačka (4. septembar 1999. godine) pa zatim Građanskog parlamenta Srbije  kojim je rukovodila Verica Barać, a koja će kasnije voditi Savet za korupciju koji je osnovala Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića.[footnote]Intervju: Verica Barać, predsedavajući Građanskog parlamenta Srbije, Nedeljnik VREME, Br. 480, 18. mart 2000: https://www.vreme.com/arhiva_html/480/07.ASP;[/footnote]

Literatura o (post)jugoslovenskom antiratnom pokretu, a koji se u ovom tekstu samo teritorijalno ograničava na Srbiju, i dalje je nedovoljno istražena – iako bogata primerima pokazane solidarnosti, kreativnosti ali pre svega različitih izraza empatije prema onome što je označeno kao drugačije i/ili neprijateljsko. Na ovom mestu nezahvalno je izabrati reprezentativne glasove ljudi koji su postavili temelje za nastavak borbe za mir, zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i demokratije u jednom u društvu koje se još uvek nije oporavilo od ratova iz perioda 1991-2001. Zbog toga vam preporučujemo dve studije o licima otpora. Prva je knjiga Bojana Bilića “Borile smo se za vazduh – (Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe”.[footnote]Bojan Bilić, Borile smo se za vazduh:(Post)jugoslovenski antiratni aktivizam i njegovo nasleđe, Jasenski i Turk, 2015. Zagreb:https://www.delfi.rs/knjige/87916_borile_smo_se_za_vazduh_postjugoslovenski_antiratni_aktivizam_i_njegovo_nasledje_knjiga_delfi_knjizare.html;[/footnote]

Pozivajući se na empirijski korpus prikupljen u toku višegodišnjeg terenskog rada, Bilić tvrdi da se (post)jugoslovensko antiratno organizovanje ne može razumeti ukoliko se u obzir ne uzme kompleksna geometrija (među)republičkih saradnji i otpora u socijalističkoj Jugoslaviji. (Post)jugoslovenski antiratni poduhvati su prisvojili i osnažili društvene mreže nastale kroz studentski, feministički i ekološki angažman. Tako artikulisane antiratne akcije su na celom prostoru bivše države kasnije poslužile za stvaranje simboličkog, društvenog i materijalnog kapitala koji je omogućio osnivanje današnjih nevladinih organizacija posvećenih zaštiti ljudskih prava, tranzicionoj pravdi i mirovnom obrazovanju. Ovo je prva sociološka studija koja prati razvoj antiratnog pokreta u bivšoj Jugoslaviji, od njegovih početaka u alternativnom angažmanu socijalističkog perioda sve do pojave profesionalizovanog NGO sektora. Bilićeva knjiga je ključna za razumevanje politike i intelektualnog života u zemljama bivše Jugoslavije u 1990-im i kasnije. 

Druga knjiga koju vam preporučujemo je zbrika intervjua i analiza o trinaest osoba antiratnog pokreta u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, a koju je priredio novinar Boris Pavelić pod nazivom “Kad glave igraju: Svetla strana devedesetih”.[footnote]Boris Pavelić, Kad glave igraju: Svetla strana devedesetih”, Kuća ljudskih prava Zagreb, prosinac 2019. godine: https://www.kucaljudskihprava.hr/wp-content/uploads/2019/12/Kad-glave-igraju__.pdf;[/footnote] Autor u predgovoru knjige, misiju ovih ljudi naziva “divnim gubitništvom”, opisujući razloge mirovnog aktivizma Borke Pavićević, Radomira Konstantinovića, Draga Hedla, Staše Zajović i drugih na sledeći način:  “u najboljem smislu, izrazito nesuvremeni: motivi nutarnje moralnosti, ljudske solidarnosti i suosjećanja sa žrtvama, motivi koji ne pitaju za korist ili probitak bilo kakve vrste. Štoviše: svak tko je takve motive slijedio, unaprijed je znao da ga čeka stigma izdajnika, sa ili bez prefiksa “vele-”

Na kraju, zanimljiva su dva kritička uvida Bojana Bilića o nasleđu (post)jugoslovenskog antiratnog pokreta, pa tako i u Srbiji.[footnote]Bojan Bilić, Opiranje zlu:jedno sociološko promišljanje (post)jugoslovenskog antiratnog angažmana, Repulika, No. 520-521, mart 2012: http://www.republika.co.rs/520-521/20.html;[/footnote] Iako uočava zapaženu količinu simboličkog kapitala postjugoslovenskog civilnog angažmana, prema Biliću, antiratni pokret stalno je karakterisala tenzija između neophodnosti da bude zasnovan na regionalnom (jugoslovenskom) modelu i teškoće da se taj model ostvari u praksi. Takođe, često između čekića neodobravajuće javnosti koja ih smatra „izdajnicima“ (ili, sve više, tehnokratama/tehnokratkinjama) i nakovnja državnog aparata, aktivisti/aktivistkinje su utrošili mnogo vremena na koordinaciju ličnih ambicija i karakternih osobina. Ipak, Bilić ističe da, učeći od svojih prethodnika/prethodnica, najmlađi/e postjugoslovenski/e aktivisti/aktivistkinje počinju da rekonstruišu zajednički kulturni prostor. Iako sasvim embrionalne, ovakve inicijative predstavljaju osvežavajuće udaljavanje od čvrsto pozicioniranih „aktera/akterki civilnog društva“ gde je civilno društvo teško propustljivi elitistički krug za profesionalno napredovanje, a ne nepresušni izvor kritički orijentisane društvene energije.